Почетком јануара Дејан Берић, Србин одговоран за регрутовање српских држављана у руску војску и Путинов повереник на председничким изборима, пожалио се на тортуру и нехумано поступање са којима се „добровољци” суочавају из његове команде пука. Дакле, шта значи ова криза? Да ли је то тињајући сукоб унутар руске безбедносне вертикале? Да ли је то нека интерна калкулација за буџетски новац? Или се ради о неким проблемима у руско-српским односима?
Покушаћемо да одговоримо на ова питања у овом чланку.
Став Београда
Подстицање и вођење рата на страном тлу су кривична дела у Србији по Кривичном законику те земље. За учешће у непријатељствима ван граница Србије предвиђена је казна затвора од шест месеци до пет година, а за организовање таквог ангажовања Срба од две до 10 година.
Српски судови су од 2014. до 2023. донели пресуде у око 30 случајева против плаћеника, према писању локалних медија, иако је тек нешто више од 10% оптужених осуђено на бар симболичне затворске казне.
На почетку руске инвазије на Украјину, 25. фебруара 2022. године, српски посланици су одобрили закључке Савета за националну безбедност у вези са ратом у Украјини, уз напомену да ће та земља спречити грађане Србије да учествују у непријатељствима, као и да ће сви „добровољци“ укључени у сукоб ће бити процесуиран.
Ипак, тема учешћа српских „добровољаца“ у рату против Украјине на страни Русије актуелна је од првих дана руско-украјинског хибридног сукоба 2014. године, од руске окупације Крима, па до сада већ у условима свеопште инвазије, а списак Срба који ратују у редовима руских јединица се стално ажурира.
Српски „добровољци” поново су се нашли у центру пажње почетком ове године, када је Дејан „Деки“ Берић, који се својевремено борио против Украјине у Донбасу пре него што је постао портпарол пропаганде, снимио видео-поруку у којој говори о злостављању које његови сународници трпе у руској војсци.
Његов апел је различито тумачен, али је свима било јасно да руска кампања регрутовања Срба за рат против Украјине пропада.
Регрутери
Берићев пројекат регрутације српских „добровољаца” за руску војску добио је велику пажњу у августу 2022. након гостовања на главном руском пропагандном каналу Соловјов уживо, где је глумио у емисији „Формула разума” коју је водио руски спин доктор. и идеолог инвазије на Украјину Дмитриј Куликов. Затим је „Деки” говорио о шеми по којој се људи са Балкана, пре свега из Србије, регрутују у редовну руску војску. Гост у студију био је и Давор „Вук“ Савичић, родом из Босне и Херцеговине, који је запажен у разним руским војним формацијама, укључујући и озлоглашену Вагнерову групу.
Забележено је да се „добровољци“ региструју преко војне канцеларије Красногорск (Московска област), где се званично потписује уговор са руским Министарством одбране и подноси захтев за руско држављанство. Регрути се уписују у 106. тулску ваздушно-десантну дивизију, 119. пук или бригаду или специјалну јединицу Вук.
Берић је у овом тандему представљен као онај који руководи „пребацивањем“ Срба и грађана из других балканских држава на украјинско ратиште, док је Савичић представљен укратко – као војни професионалац. У прилог тврдњама о Вуковој борбеној вештини помиње се његово учешће у биткама код Кијева (Хостомел) и Харкова (изјумски сектор), као и низ његових награда. Иначе, и Берић и Савичић су сада званично руски држављани.
У време када је Куликова емисија снимана, регрутација је већ била у току. Пројекат Френцх Интеллигенце Онлине објавио је 22. августа сопствено истраживање о кампањи руског регрутовања на Балкану, пре свега у Србији. Према њиховим подацима, у војној канцеларији у Подмосковљу формално је регистровано најмање 500 „добровољаца”.
Извештаје о приливу „добровољаца“ са Балкана у „регрутни центар“ у Красногорску 6. октобра потврдила је истрага Би-Би-Сија. Док су новинари припремали прилог, сазнали су да је друга група од 30 мушкараца из балканских земаља отпутовала у Подмосковље да се придружи Тулској дивизији. Како преноси Би-Би-Си, у редове руских оружаних снага требало је да ступи укупно 1.000 држављана Србије. Новинари су тврдили да је Давор Савичић намеравао да до јесени 2023. године формира пуну српску бригаду у оквиру 106. дивизије. У том тренутку, међутим, регистровано је свега стотинак људи, након чега је процес замрзнут, па Савичић никада није настављен. његов завет да оснује праву бригаду.
Жалбе плаћеника
Српски војници из 119. пука 106. дивизије су се почетком јануара у видео-апелу Владимиру Путину жалили на нечувене услове службе, тврдећи да их у руским јединицама „примају као наркомане и алкохоличаре“, да нису давали одећу или чак основно оружје и муницију, док је њиховим болесницима и рањеницима ускраћена адекватна медицинска помоћ.
Умешао се Дејан Берић, који је снимио апел руском председнику у коме је рекао да се Руси лоше односе према српским војницима, називајући их „циганима“ и сугеришући да су дошли да пљачкају, а не да се боре. Према Берићевим речима, након што је пријава постала јавна, војна полиција је упала на њихове положаје, пуцала у ваздух у њиховим земуницама и кундацима тукла ненаоружане борце. Ситуација је постала још зачињенија јер је Берић у свом видео-апелу носио мајицу са натписом „Путинов тим“, а сам је у медијима представљен као особа од поверења руског председника на предстојећим изборима.
Сами српски војници и њихов „ручник“ тражили су да буду пребачени у другу јединицу – батаљон Ахмата Рамзана Кадирова. Захтјев је изазвао салву саркастичних коментара у медијима јер су Срби надалеко познати као непоколебљиви браниоци православне вјере, а њихова жеља да се раме уз раме са муслиманима боре против већинских православних Украјинаца јасно је у супротности са њиховим ранијим изјавама, поступцима. , и принципи.
Са ништа мање сарказма медији на Балкану су објавили да је Кремљ одбио захтев за трансфер и урадио управо супротно: руско Министарство одбране је заправо одлучило да казни Србе који су се пожалили Путину. Неистомишљеници су распоређени у ратна подручја где су беснеле најжешће борбе, а тужиоци су покренули истрагу која би могла да доведе до кривичног поступка… ако Срби преживе ратни млин.
Такмичење за војнике
Из целе ове епске приче о пониженим српским плаћеницима у редовима руске војске може се извући неколико закључака.
Могло би се, наравно, усредсредити на унутрашње сукобе између различитих утицајних група унутар одбрамбено-безбедносног блока, што је на крају погодило српске плаћенике. Такође, могу се анализирати финансијски аспекти плана запошљавања и они који стоје иза њих. Наравно, чини се да Берићу више нико неће повјерити финансирање запошљавања. Међутим, чини се да узрок свађе лежи у другим факторима – пре свега у чињеници да је сама идеја о учешћу у ратним дејствима у Украјини све само не популарна у Србији.
Може се слободно рећи да у Србији, као и на Балкану уопште, не постоји масовна спремност просечних грађана за борбу у редовима руске војске. Неколико десетина „добровољаца” за које су медији сазнали највероватније су све што су регрути попут Берића успели да намаме. Посебна српска бригада, па чак ни пук, никада није формирана, пре свега због недостатка људства. Значајно је да је прес служба јединице, у коју су Срби првобитно били позвани (од августа 2023.), емитовала вести на српском језику пре постепеног преласка на руски.
Вероватно је на ситуацију утицао став који заступа Београд, а то је увођење кривичне одговорности за учешће у непријатељствима ван граница земље. И поред тога што казне нису биле престроге, потенцијалне извођаче је уплашио лош кривични досије. Њихов излаз, према плану Руса и њихових српских помагача, био је да „добровољци” добију руско држављанство. Али ова шема је резултирала тиме да су Срби били регистровани у руској војсци као обични војници, без икаквих привилегија. Тако су се они који су на крају стигли до Русије нашли у вртлогу бруталне вертикале руске војске и дугогодишњих „традиција“ које никада нису значиле поштовање живота војника, а још више – услова њихове службе. Спор око српских „добровољаца“ у руској војсци био је сасвим предвидљив, као и његов исход.
Други, још значајнији фактор неуспеха руског пројекта регрутације били су тешки конкурентски услови под којима су регрути морали да раде. Није тајна да Србија, као и регион у целини, пролази кроз демографску кризу. Сходно томе, ресурси војне мобилизације опадају заједно са стопом становништва. Данас је све мање војно способних и они више не траже посао, већ посао тражи њих, па и у војсци.
Српска војска данас активно привлачи војнике по уговору, нудећи им конкурентне надокнаде и пакете социјалног осигурања. С обзиром на важан фактор да на Балкану тренутно не бесне непријатељства, јасно је чију ће понуду српски регрути прихватити – ону српске војске или руске.
Тајанствена српска душа
Наравно, када говоримо о било каквим односима међу словенским народима, не можемо а да не поменемо нематеријалистичку покретачку снагу напора појединих грађана Србије. Али и ту је пропала проруска или русофилска пропаганда, јер у јавности нема ниједног јасног објашњења зашто Срби треба да гину да помогну Русији да освоји Украјину (што је природно, јер зашто би, заправо?).
Неопходно је напоменути да чак ни задрти проруски политичари у Србији никада нису позивали на војну подршку Русији. Пријатељство са Москвом је очигледно у реду, али придруживање њиховом рату није. Ево одлучног става председника Србије Александра Вучића. Не може се означити као антируски активиста, али политика његове владе је недвосмислена – грађани Србије немају посла да се прикључе руској војсци на украјинском ратишту. Вучићев став понављају и друге политичке снаге у региону, пре свих Милорад Додик из Републике Српске, који никада није позвао на слање „добровољаца“ у Русију.
Међутим, с обзиром на тренутни курс Србије ка милитаризацији, могло би се рећи да невољност Београда да учествује у страном рату није последица пацифистичких осећања, већ пре због припрема за турбулентна времена овде на Балкану. Али ово је тема за посебан чланак.
