У другој половини априла 2026. године, питање Косова — бивше српске аутономне покрајине која је прогласила независност 17. фебруара 2008. године, и једног од потенцијалних жаришта Западног Балкана — поново је враћено у фокус регионалне политике. Овог пута не само као дипломатски дежа ви, већ и као инструмент за извршење неколико политичких задатака одједном. Иза новог таласа ескалације као по обичају стоје Београд и Москва, и њихови савезници у неколико земаља региона.
Изјава једног од лидера Срба у Црној Гори — шефа Демократске народне партије, Милана Кнежевића — изазвала посебно запажен одјек. Лидер ДНП је добро познат у црногорској политици по својим ватреним, саркастичним и често скандалозним изјавама у русофилском и србофилском духу, као и по скептичном ставу према Сједињеним Државама, ЕУ, НАТО-у и „колективном Западу“. Својевремено је био међу оптуженима у случају који се тиче покушаја државног удара у Црној Гори у јесен 2016. године. Овог пута, М. Кнежевић је најавио кампању за поништавање црногорске одлуке о признавању Косова.
Упоредо са тим, шеф руске дипломатије, Сергеј Лавров, поново је уклопио питање Косова у шири антизападни дискурс о притисцима на Србију. У Београду, председник Александар Вучић, који последњих неколико година проводи у дуготрајној унутрашњополитичкој напетости, све активније говори и о „тешким временима за српски народ“ и о безбедносним изазовима због зближавања Хрватске, Албаније и Косова. То се посебно односи на формализацију специјалног оквира војно-техничке сарадње између Загреба, Тиране и Приштине креираног 2025. године, који српска страна доживљава као антисрпски савез. У међувремену, у ширем проруском информативном простору, последњих седмица поново је постала активнија прилично стара теза: Косово као доказ двоструких стандарда Запада и као погодан „преседан“ за друге ревизионистичке наративе. Узето заједно, ово делује као координисана ескалација чија је намера да истовремено изврши притисак на Србију, дестабилизује Црну Гору и врати Западни Балкан у стару конфликтну агенду. Тим пре у условима тренутних геополитичких турбуленција и опште међународне неизвесности.
Најистакнутија балканска димензија овог таласа је црногорска. Она се првенствено односи на изјаву М. Кнежевића од 16. априла о покретању кампање за поништавање црногорског признања Косова. Црногорски политичар је нагласио да ће се процес кретати „из Зете ка Скупштини“: прво кроз локалне самоуправе, затим кроз парламентарну резолуцију и ширу јавну кампању. Такође је директно изјавио да ће тражити подршку хијерархије СПЦ — највеће конфесије у земљи и, истовремено, институције са јасно израженим проруским сегментом утицаја.
Тумачећи Кнежевиће поступке, закључује се да је ова кампања директно повезана са релативно скорашњим повлачењем ДНП из владајуће коалиције. Странка је 30. јануара 2026. године повукла подршку влади Милојка Спајића и од тада систематски враћа на дневни ред питања која су претходно била замрзнута као превише конфликтна за друштво и штетна за темпо европских интеграција. Та се питања тичу српске тробојке као „националне заставе“, државног статуса српског језика, питања двојног држављанства, а сада и Косова. Након неуспелог покушаја да се поменута питања актуелизују, ред је дошао управо на косовску тему. Дакле, ово није ситуациона идеја, већ повратак старом арсеналу идентитетске и етнорелигиозне мобилизације одговарајућег бирачког тела управо у тренутку када Подгорица покушава да се представи Бриселу као најнапреднији кандидат региона. Црна Гора је заиста значајно убрзала темпо преговора у последње две године: тренутно је 14 од 33 поглавља већ привремено затворено, а влада изјављује намеру да осигура чланство земље у ЕУ до краја 2028. године.
Управо зато Кнежевићеву иницијативу не треба читати дословно. Институционално, њене шансе су минималне: Црна Гора је признала Косово још 9. октобра 2008. године, а након изласка ДНП-а из владине коалиције, странка нема ни владине инструменте ни парламентарну већину да промени овај курс. Међутим, политичко значење кампање лежи управо у томе што не захтева брз успех. Њен задатак је да врати конфликтна питања на црногорски простор управо у тренутку када Брисел тражи од Подгорице максималну концентрацију на реформе, владавину права и завршетак преговарачких поглавља. Другим речима, чак и ако се одлука из 2008. не ревидира, кампања може постићи нешто друго — ослабити унутрашњи фокус земље на евроинтеграције. Ту лежи главна поента: таква логика објективно се поклапа са руским интересом — не нужно да се сломи курс Црне Горе, већ да се он што више замагли конфликтним питањима. У ствари, ово је нови покушај да се успори европски пут Подгорице од стране снага повезаних са Москвом и Београдом.
Руску димензију ове конфигурације је већ тешко не приметити. У Пекингу је С. Лавров 15. априла изјавио да ЕУ наводно покушава да претвори Србију у „тампон зону“ према Русији, те да се Београду постављају два услова: да призна Косово и да се у потпуности придружи режиму санкција против Руске Федерације. У Москви се ово не представља као посебан спор око Косова, већ као део ширег притиска Запада на Србију. Чак и раније, 2. априла, у разговору са Ивицом Дачићем, руска страна је нагласила да ће подржати „решење косовског питања“ само у складу са интересима Србије. Ово је већ позната линија, али је у априлу 2026. звучала посебно јасно у контексту нових тензија у региону и српске унутрашње кризе. Москва не нуди решење; она нуди Београду политички оквир у којем Косово постаје доказ непријатељске природе Запада.
Још важније, ова линија није ограничена само на званичну дипломатију. У руском медијском и коментаторском простору истовремено се промовише неколико повезаних наратива. Током протеклих неколико седмица појавили су се материјали у којима се тврди да признање Косова од стране већине земаља ЕУ наводно већ значи све оштрију европску блокаду за Србију, где питање Косова постаје централна препрека на путу ка ЕУ. А у мартовском заједничком тексту Дмитрија Медведева и Виктора Медведчука о „самоопредељењу“ украјинских територија које је окупирала Руска Федерација, поново се развија теза о такозваном „косовском преседану“: аутори директно цитирају саветодавно мишљење Међународног суда правде о Косову како би изградили легитимизујући мост ка руским претензијама на Крим и окупиране територије на истоку и југу Украјине. Ово је важно, јер се у руском информативном простору Косово користи не само као балканска тема, већ и као универзални политички и правни аргумент против „колективног Запада“. Управо зато тренутна ескалација око косовског питања нема само регионалну, већ и ширу ревизионистичку функцију за Кремљ.
Београд не одбацује овај оквир — он га само прилагођава својим потребама. Након поменутих изјава руског министра, Вучић је рекао да „ништа што је Лавров рекао није неистина“ и још једном поновио своју уобичајену формулу: Србија жели да се придружи ЕУ, али неће тамо ићи на рачун сопствених интереса и неће градити своју европску перспективу по цену раскида са Русијом. То јест, Београд и даље покушава да очува политику вишевекторских односа, али управо по питању Косова та равнотежа се све више уоквирује језиком геополитичког ценкања: Запад наводно притиска, Русија наводно брани, а Србија је приморана да маневрише. За Вучића је такав став повољан и за домаћу политику. Земља у пролеће 2026. године улази с контекстом дуготрајне кризе, протеста и разговора о више него могућим превременим изборима ове године. А. Вучић тренутно оклева и не жели да жури са расписивањем док не буде имао довољно поверења у резултат и у контролу административног ресурса. У таквој ситуацији, Косово даје српском лидеру веома згодан ресурс: омогућава му да разговор преусмери са корупције, људских права, насиља и притиска на медије у раван „националних интереса“, те да оштрији тон оправда спољном претњом.
Отуда Вучићев стални повратак реторици о „тешким временима за Србију“ и „све компликованијој регионалној безбедносној ситуацији“. Овај стил сам по себи није нов за њега, али сада функционише на начин који посебно одговара режиму. Након консултација са странкама 2. априла, Вучић је оставио тему превремених избора отвореном, а медији су забележили да његови противници процес разговора доживљавају више као маневар него као прави дијалог. У том контексту, свако спољно питање – поготово Косово – постаје део унутрашњег предизборног оквира. Вучићеве актуелне изјаве да је безбедносна ситуација постала компликованија због сарадње између Албаније, Хрватске и Косова треба читати управо у том контексту: као комбинацију регионалног сигнала, мобилизације сопственог бирачког тела и припреме за могућу кампању у којој ће Косово бити једна од централних тема. Стога, питање више није да ли ће Београд спекулисати о Косову, већ колико ће далеко ићи у овој спекулацији уколико се превремени избори заиста приближе. Посебно, вреди поменути и велики телевизијски интервју А. Вучића од 18. априла поводом 13. годишњице потписивања Бриселског споразума, који је требало да унапреди процес нормализације између Београда и Приштине, посебно кроз стварање Заједнице српских општина на северу Косова. Српски председник сада, ретроспективно, скептично процењује ову епизоду и у ствари оптужује ЕУ за антисрпски став и притисак на Београд како би се „одрекао своје суверене територије“.
Словачки наратив у овом контексту мање је емотиван, али и политички користан за Београд. Не ради се о промени става Братиславе — није га променила. Ради се о нечем другом: словачко руководство и 2026. године доследно понавља да не признаје Косово јер сматра да је створено супротно међународном праву. Словачки премијер Роберт Фицо поново је јавно потврдио овај став у фебруару 2026. За Београд су такви сигнали важни јер омогућавају да се покаже да чак и унутар ЕУ косовско питање остаје спорно, и стога српски став не изгледа као потпуна дипломатска изолација. Као што је познато, међу земљама ЕУ независност Косова не признају Словачка, Шпанија, Румунија, Грчка и Кипар. У том смислу, словачки фактор је још један елемент шире слике у којој се косовско питање користи за подстицање тврдоглавости српске спољне политике и унутрашње мобилизације.
Управо зато тренутна рунда ескалације информација око Косова не делује као случајно нагомилавање одвојених изјава. За М. Кнежевића, то је начин да се пољуља црногорска агенда и удари на оквир евроинтеграција Подгорице. За Москву, то је шанса да се Србија још једном представи као држава коју Запад наводно гура ка геополитичком самопорицању, док истовремено легитимише сопствене ревизионистичке наративе кроз „косовски преседан“. За А. Вучића, то је прилично згодна карта пред могуће превремене изборе: довољно мобилишућа, довољно емотивна и довољно флексибилна да се може комбиновати са безбедношћу, антизападном реториком и имиџом „лидера под притиском“. Све се то сабира у прилично конзистентну слику.
Закључно, главно питање сада није да ли ће се сутра распламсати нова велика криза око Косова. Главно питање је ко данас користи Косово и како. А одговор је прилично алармантан: Москва стално реактивира косовско питање као елемент ширег притиска на Западном Балкану и дестабилизације у Европи уопште, али то не чини сама. Она делује у складу са ширим окружењем у којем је Београд заинтересован да ово питање остане отворено, а савезници Србије у региону – од Подгорице до Бањалуке – користе га као ресурс за сопствену политичку игру. За Балкан је ово лош сигнал, јер значи да се Косово поново враћа не као проблем који треба решити, већ као сукоб који је многима од користи нерешен. Тим пре што су разлози за забринутост бројнији услед све затегнутије глобалне ситуације, као и унутрашњих контрадикција унутар НАТО-а и ЕУ.
Аналитичка група CWBS-а
