Од почетка 2026. године, државе чланице Европске уније и институције ЕУ активно разговарају о могућим променама у процесу приступања блоку, с обзиром на актуелне геополитичке изазове, спорове унутар ЕУ и стагнацију процеса проширења.
С једне стране, искуство „Орбанове“ Мађарске приморава Европску унију да строже третира кандидате за приступање, јер, према речима европске комесарке за проширење Марте Кос, ЕУ не требају нови „тројански коњи“. „Потребан нам је заштитни механизам од назадовања“, изјавила је Кос у фебруару, додајући да „наредни уговори о приступању треба да садрже јаче мере заштите од назадовања у спровођењу обавеза преузетих током преговора о приступању“.
С друге стране, продужена пауза од 13 година у процесу проширења и раст антиевропског расположења у земљама које су годинама, или чак деценијама, остајале у статусу кандидата без јасних временских рокова за приступање, подстиче Брисел да се залаже за излаз из ове стагнације.
Прави почетак европских интеграција Украјине такође је покренуо додатна питања.
У том контексту, појавиле су се иницијативе такозваног „делимичног“ приступања ЕУ, које су имале за циљ да деблокирају процес проширења, уз истовремено стварање својеврсне гаранције од непоштовања обавеза нових чланица у вези са демократизацијом и реформама.
Иницијатива Вучић–Рама
Немачки лист Франкфуртер Алгемајне Цајтунг објавио је 28. фебруара заједнички чланак председника Србије Александра Вучића и премијера Албаније Едија Раме под насловом „Реалан пут ка Европској унији“. Вучић и Рама су предложили нови приступ приступању нових чланица ЕУ, назвавши га „фазним процесом приступања“.
Лидери две земље залагали су се за давање државама кандидатима приступ јединственом тржишту ЕУ и Шенгенској зони без пуноправног политичког чланства у блоку. Такав „фазни“ приступ не би дао право вета на одлуке ЕУ (након демарша Орбанових власти, ово питање је веома осетљиво за Европску унију), не би подразумевао именовање европских комесара или избор чланова Европског парламента из таквих „делимичних“ чланица блока.
Као објашњење за потребу увођења суженог, али бржег приступа приступању, Вучић и Рама су навели пад нивоа подршке европским интеграцијама међу становништвом земаља Западног Балкана: „људи треба да виде да је процес кредибилан и да је чланство достижно у разумном року“. Поред тога, по њиховом мишљењу, предложено решење „ублажиће забринутост оних држава чланица које оклевају са ширим проширењем“. Убрзана интеграција земаља кандидата у Јединствено тржиште ЕУ и Шенгенски простор може „ојачати економски и политички положај ЕУ“, „без оптерећивања институционалног оквира за доношење одлука у ЕУ“, тврдили су лидери Албаније и Србије.
Идеја Вучића и Раме примљена је са значајним скептицизмом како у региону тако и у Бриселу. Чули су се појединачни гласови у прилог иницијативи, али лидери Албаније и Србије нису успели да уједине Западни Балкан око иницијативе за фазно приступање.
Критички гласови
Као што се и очекивало, идеја о „фазном“ чланству критички је примљена у Црној Гори — земљи која планира да постане пуноправна чланица ЕУ за две године. Министарка европских послова Црне Горе, Маида Горчевић, изјавила је: „Наш циљ је јасан: пуноправно чланство, равноправно са свим садашњим државама чланицама. Верујемо да је такав приступ најбољи и за црногорско друштво и економију, и за саму Европску унију, јер само потпуно спремне државе могу додатно ојачати европски пројекат.“
Најжешћи критичари заједничког става Вучића и Раме испоставили су се албанска опозиција и власти Косова.
У Албанији, опозициона Демократска партија оценила је иницијативу премијера Раме као ону која „противречи резолуцијама које је албански парламент претходно усвојио у вези са пуноправним чланством у Европској унији“ и такође затражила објашњења од шефа владе. У званичном саопштењу странке такође се „изражава забринутост због утицаја који овај приступ може имати на процес интеграције и на стратешке интересе Албаније и Косова“.
У Приштини, заменица премијера и министарка правде Доника Гервала Шварц изјавила је да „грађани Косова неће опростити премијеру Рами овај чланак“. По њеном мишљењу, „проблем… није зашто су Рама и Вучић написали заједнички чланак, већ што се предлаже заједничко приступање Србије и Албаније Европској унији, без икаквог помињања става Србије према Западу, Русији, Кини, Венецуели, Ирану и глобалним силама које у сваком погледу противрече нашим одлукама у вези са ЕУ и НАТО-ом, као и одлукама Албаније“.
За стручњаке, иницијатива Вучића и Раме указала је на неспремност да се уведу структурне промене у политичким системима, да се обезбеде демократске трансформације, владавина права и да се превазиђе корупција и организовани криминал. „Делимично чланство“ би Београду и Тирани пружило економске и, донекле, друштвене користи од чланства у ЕУ, али би се спровођење даљих реформи и демократизације учинило мање релевантним и мање хитним. У случају Србије, „делимично приступање“ без политичке компоненте би такође потиснуло у други план потребу за усклађивањем њене спољне политике са спољном политиком ЕУ, што значи наставак одржавања добрих односа са Москвом, и заправо би скинуло са дневног реда обавезну нормализацију односа са Приштином.
Према речима стручњака, док модел који предлажу Вучић и Рама заиста може постати прави механизам за постепено приступање ЕУ за Албанију, са фазним стицањем предности европских интеграција чак и пре добијања статуса пуноправног члана блока, прва фаза за Србију, делимично приступање без политичке интеграције, али са приступом Јединственом тржишту ЕУ и Шенгену, може се испоставити као коначна тачка на путу европских интеграција. Не може се искључити да је управо то Вучић имао на уму када је припремао чланак за објављивање у немачким новинама.
Предлог за Украјину
Не може се рећи да идеја фазног или делимичног приступања нема присталице у Европској унији. Међутим, у овом тренутку, ЕУ разматра иницијативу супротног садржаја: уместо стварне економске интеграције без политичке компоненте, као у пројекту Вучића и Раме — додељивање привременог статуса који ће важити до пуноправног чланства и неће пружати ни право гласа ни приступ заједничком буџету ЕУ, већ има чисто „симболично“ значење. Недавно је, путем објаве у Фајненшел тајмсу, постало познато да постоји такав предлог Француске и Немачке за Украјину.
Након самита шефова држава и влада ЕУ у Никозији, 24. априла је немачки канцелар Фридрих Мерц објаснио да се то односи на постепено укључивање Украјине у одређене области политике у зависности од стања реформи. На пример, могуће учешће председника Украјине на састанцима Европског савета без права гласа. „Важно је да ово приближавање такође убрза преговоре о приступању и постане мост ка будућем пуноправном чланству“, нагласио је немачки канцелар.
Спровођење овог предлога постало би замена за убрзано приступање Украјине ЕУ, чему Кијев тежи. Међутим, председник Украјине Володимир Зеленски је већ изјавио да његовој земљи „не треба симболично чланство у ЕУ“.
Закључци
Дискусија о реформи политике проширења Европске уније 2026. године показује дубоку контрадикцију између потребе ЕУ да заштити сопствени институционални интегритет и неопходности да се обнови поверење земаља кандидата у процес приступања на Западном Балкану и да се пошаље позитиван сигнал Украјинцима.
Иницијатива „фазног“ приступања, коју су предложили лидери Србије и Албаније, постала је један од симптома ове кризе: она одражава умор региона од неизвесности, али истовремено открива ризике „делимичног“ чланства, што може смањити подстицаје за реформе и створити нове политичке неравнотеже унутар ЕУ.
Критике Црне Горе, Косова и албанске опозиције показују да предложени модел не може постати универзално решење за регион. Он пре истиче различите политичке путање држава Западног Балкана и њихове супротстављене интересе. За Србију, „делимично приступање“ може постати погодан механизам за избегавање кључних политичких обавеза, док за Албанију — потенцијални инструмент за убрзавање интеграције и економског развоја.
Предлог Француске и Немачке у вези са „симболичким“ статусом за Украјину варијанта је одговора на још један сложен задатак за ЕУ, који лежи у жељи да се пронађе компромис између геополитичке нужности интеграције Украјине и невољности да се понове грешке из прошлих одлука о проширењу. Истовремено, реакција Кијева показује да је за Украјину прихватљив само пуноправни, а не номинални пут ка чланству.
На крају крајева, дебате око различитих модела делимичне или фазне интеграције показују да се ЕУ налази у фази преиспитивања своје стратегије проширења. Способност Европске уније да пронађе оптималну равнотежу између строгих стандарда и политичке сврсисходности, између потребе да се обезбеди јединство блока и да се повећа његов утицај, одредиће не само пут европских интеграција Западног Балкана, Украјине и других земаља кандидата, већ и политичку будућност ЕУ и целог континента.
Аналитичка група CWBS-а
