Balkan, geopolitički kotao, svjedoči delikatnom plesu koji uključuje nekoherentnu zapadnu diplomatiju, odlučan ruski uticaj i tradicionalne regionalne zamršenosti. Dok se region bori sa istorijskim tenzijama, nedavni događaji u Srbiji i Republici Srpskoj naglašavaju izazove u upravljanju zapadnim uticajem i demokratskim vrednostima.
Transformativna snaga integracije u EU, koja se nekada smatrala svetionikom stabilnosti i napretka, suočava se sa preprekama i gubi na snazi u regionu Balkana. Početni optimizam oko izgleda za članstvo u EU kao katalizatora pozitivnih promena ustupa mesto skepticizmu. Region se sada bori sa ponovnom evaluacijom uspostavljenog regionalnog poretka, posebno dogme da političke granice treba da ostanu statične – etos koji se pojavio nakon burnih događaja devedesetih. Nekada neupitni narativ se sada ispituje kako se regionalna dinamika razvija, a pojam fiksnog političkog pejzaža je sve više osporen.
Srbija, pod predsednikom Vučićem, usvaja jedinstvenu geopolitičku strategiju, naizgled sedeći na dvije stolice, otelotvorujući pragmatičan pristup koji izaziva zapadna očekivanja integracije. Vučićeva nova vrsta titoizma podrazumeva gledanje i na zapad i istok, zadržavanje neutralnosti i povremeno pružanje ustupaka svakoj strani. Iako se povremeno slaže sa Zapadom u kritici invazije na Ukrajinu, Srbija se uzdržava od pridruživanja sankcijama Rusiji. Zemlja, koja još uvek zavisi od ruskog gasa i podrške u pogledu nezavisnosti Kosova, pokazuje pragmatičan pristup koji dovodi u pitanje zapadna očekivanja integracije.
Uprkos tome što susedi kritikuju ulogu Srbije u regionalnoj bezbednosti zbog mešanja, Zapad bira opreznu retoriku, izbegavajući konfrontaciju sa srpskim vlastima. Čini se da se čak i slučajevi poput napada na Banjsku i srpskog učešća lako zaboravljaju. Neki zapadni političari kritikuju oživljene apetite Srbije u regionu, posebno prema Crnoj Gori i Bosni, kroz koncept koji se zove srpski svet, koji odražava koncept ruskog sveta.
Zapadno smirivanje srpske agresivnosti suočava se sa kritikama regionalnih i nekih zapadnih analitičara. Pozivi na odlučnije akcije protiv Srbije, gurajući je da se distancira od Rusije, odjekuju među onima koji dovode u pitanje mudrost aktuelnih zapadnih strategija. SAD i EU, glasnije kritikujući kosovskog premijera Aljbina Kurtija nego Vučića, stvaraju nepoverenje kod tradicionalnih zapadnih lojalista u društvima Zapadnog Balkana.
Usred ovih složenosti, Srbija se agresivno naoružava. SAD kosovskim Albancima obećavaju koplje, oružje idealno za suprotstavljanje oslanjanju Srbije na mehanizovanu pešadiju i oklopna vozila. Veliki uticaj crnogorske vlade iz Srbije i Srpske pravoslavne crkve dodaje još jedan sloj zabrinutosti, dok lider Republike Srpske poziva na secesiju, dovodeći u pitanje regionalnu stabilnost.
Albanija i Severna Makedonija, naizgled distancirane i rastresene unutrašnjim pitanjima, podržavaju inicijativu Srbije Otvoreni Balkan, doprinoseći kakofoniji na Zapadu. Proaktivna uloga Njemačke na Balkanu je u suprotnosti sa potencijalnim prekidima zbog velikih izbora. Evropski parlamentarni izbori mogli bi biti svedoci talasa desničarskih populističkih uspeha, koji ometaju evropsku integraciju. Istovremeno, potencijalni reizbor Donalda Trampa mogao bi da podstakne Srbiju da istraje u svojim agresivnim aktivnostima.
U ovom geopolitičkom pejzažu koji se stalno razvija, Balkan stoji na raskrsnici, boreći se sa delikatnom interakcijom uticaja. Društva zapadnog Balkana, rastrzana između istorijskih saveza i novonastalih stvarnosti, kreću se nesigurnim putem koji zahteva pronicljive diplomatske strategije za negovanje stabilnosti i podržavanje demokratskih vrednosti.
Nedavni diplomatski angažmani između Srbije i EU otkrivaju nesigurnu ravnotežu, pri čemu unutrašnje demokratsko nazadovanje Srbije predstavlja izazove. Partnerstva sa NATO-om predstavljaju primer opreznog pristupa, prepoznajući strateški značaj Srbije dok se bavi regionalnim problemima. Međutim, nedavni srpski izbori bacili su senku, a neki glasovi na Zapadu dovode u pitanje njihovu pravičnost. Pritvaranje opozicionog političara Nikole Sandulovića od strane srpskih bezbednosnih agencija dodatno naglašava porast autoritarnih praksi srpske vlade, izazivajući zapadnu podršku i smirivanje.
Osim regionalne asertivnosti, ruski uticaj prodire kroz srpske kanale, kao što su Srpska pravoslavna crkva i srpske nacionalističke organizacije, oblikujući geopolitički narativ. Podrška desničarskim organizacijama i preplitanje sa nacionalističkim osećanjima stvaraju pejzaž koji izaziva zapadne vrednosti. Dok se Zapad bori sa postupcima Srbije, višestruki ruski pristup komplikuje stratešku dinamiku regiona, zahtevajući ponovno kalibraciju zapadnog uticaja.
Provokativna parada Republike Srpske, zajedno sa Dodikovim kontinuiranim pozivima na secesiju, predstavlja direktan izazov za bosanski suverenitet. Ovaj provokativni čin dovodi u pitanje delikatnu ravnotežu u regionu, zahtevajući snažan odgovor Zapada kako bi se očuvala regionalna stabilnost i podržali demokratski principi.
Pored ovih provokacija, agresivno vojno jačanje Srbije pojačava zabrinutost zbog potencijalne vojne eskalacije. Odgovori Zapada sada moraju da budu usmereni ne samo na asertivnost Srbije, već i na šire implikacije po regionalnu stabilnost. Delikatna ravnoteža snaga je dalje testirana, zahtevajući nijansiranu i stratešku rekalibraciju od zapadnih sila. Ipak, izgleda da se to ne dešava, pošto je odgovor Zapada diskretan i ograničen.
Smirivanje Zapada prema Srbiji rizikuje da naruši poverenje i lojalnost, a nedavni srpski izbori i pritvaranje opozicionih ličnosti doprinose skepticizmu. Bošnjaci, Albanci i Crnogorci, koji se tradicionalno drže zapadnih vrednosti, dovode u pitanje dubinu zapadnog opredeljenja zbog spremnosti Zapada da kritikuje postupke svojih lidera i vlada, asimetrično u odnosu na ono što rade u Srbiji. Percepcija zapadne podrške srpskim vlastima uprkos autoritarnoj praksi podvlači potrebu za ponovnom procenom zapadnih strategija.
U ovom kontekstu, Zapad se suočava sa kritičnom tačkom u kojoj erozija poverenja među tradicionalnim partnerima preti da preoblikuje saveze u regionu. Delikatni ples između pomirenja i demokratskih vrednosti zahteva stratešku preispitivanje kako bi se obezbedila stabilnost i promovisanje demokratskih ideala na Balkanu, dok treći igrači čekaju da popune vakuum.
Uključivanje trećih zemalja kao što su Kina, Rusija i zemlje Bliskog istoka/Zaliva unosi sloj geopolitičke složenosti. Ovi spoljni akteri mogu imati strateške interese da Balkan zadrže u sivoj zoni integracija, jer to omogućava manje regulisano okruženje koje se može iskoristiti za lakši prodor na evropsko tržište. Štaviše, nedržavni akteri, uključujući kripto entuzijaste i transnacionalne organizovane kriminalne grupe, takođe su značajni igrači u oblikovanju regionalnog pejzaža. Njihovi interesi mogu biti usklađeni sa održavanjem Balkana u stanju dvosmislenosti, negovanjem okruženja koje je manje regulisano i pogodnije za koruptivne prakse i brzu finansijsku dobit za projekte i preduzetnike koji rade van tradicionalnih zakonskih okvira.
Lubomir Filipovič.
Crnogorski politikolog
