Крајем октобра, у Будви (Црна Гора) одржан је шеснаести међународни форум „To Be Secure“ (2BS), у организацији Атлантског савеза Црне Горе. Током више од деценије и по, овај догађај је постао једна од познатих регионалних платформи за дискусију о европској и евроатлантској безбедности. Ипак, овогодишњи скуп се приметно разликовао од претходних.
За оне који су присуствовали 2BS форуму претходних година, разлика је била упадљива: знатно мањи обим, мање високих званичника и приметно нижи ниво заступљености. Од чланова црногорске владе, присуствовали су само министар јавне управе Мараш Дукај и министарка културе и медија Тамара Вујовић. Нису дошли ни премијер Милојко Спајић, ни министар спољних послова Ервин Ибрахимовић. У разговорима на маргинама скупа, учесници су такође приметили да су организациони капацитети форума били знатно скромнији.
Делимично се то може објаснити распоредом догађаја. Претходног дана, у Милочеру, близу Светог Стефана, одржан је самит лидера у оквиру Берлинског процеса, уз учешће лидера држава Западног Балкана, немачког канцелара Фридриха Мерца и других европских партнера. Управо тамо су вођени главни политички разговори, укључујући и сусрет премијера Црне Горе и Хрватске.
Сходно томе, нико није ни очекивао неке велике дипломатске сензације на 2BS форуму. Што се тиче суштине, програм такође није понудио много тога новог. Руска претња, развој европске одбране, сајбер безбедност, хибридне операције, избори и будуће проширење ЕУ одавно су постали стандардне теме оваквих дискусија.
Ипак, неколико говора заслужило је пажњу – првенствено због тренутне позиције Црне Горе, која се приближава окончању преговора са Европском унијом, али се истовремено суочава са бројним нерешеним проблемима.
У свом уводном обраћању, председник Атлантског савеза Црне Горе Саво Кентера позвао је западне демократије да коначно пређу са осуђивања претњи на предузимање конкретних и ефикасних корака. Према његовом мишљењу, руска агресија на Украјину, акти саботаже, сајбер напади и покушаји политичког мешања захтевају много одлучнији одговор. Европске демократије морају имати не само принципе и вредности, већ и довољно снаге да их одбране.
Када је реч о самој Црној Гори, Кентера је изнео једнако важан став: приступање ЕУ мора остати државни интерес, а не пројекат одређене странке, владе или изборног циклуса. Градоначелник Будве, Никола Јовановић, такође је говорио на отварању, у сличном, проевропском духу.
Ово је посебно значајно након најновијег преговарачког успеха Подгорице. Црна Гора је 12. октобра привремено затворила још три поглавља, чиме је укупан број достигао 21 од 33. Само током ове године затворено је девет поглавља. Влада премијера Спајића и даље очекује да ће преговори бити окончани до краја 2026. године, а приступање реализовано 2028. године.
Ипак, питања која се не могу решити пуким усвајањем неопходних закона сада ће имати све важнију улогу. Први панел на форуму је то јасно показао.
Хрватска: Подржавамо приступање, али не одустајемо од својих захтева
Доприноси хрватске стране били су од највећег практичног значаја. Уосталом, Загреб тренутно има можда и највећи утицај на временски оквир за окончање преговора Црне Горе.
На првом панелу учествовали су Франо Матушић, државни секретар у Министарству спољних и европских послова Хрватске, Петер Грк, представник словеначке дипломатије, црногорска истраживачица Николета Ђукановић и бивши црногорски премијер Игор Лукшић. Засебно, новинар листа „Вијести” разговарао је са Вандом Бабић Галић, посебном саветницом хрватског министра спољних и европских послова, која је родом из Котора.
Хрватске дипломате су доследно понављале исти став: Загреб не блокира Црну Гору; напротив, заинтересован је да она што пре приступи ЕУ. Међутим, то не значи да је Хрватска спремна да остави нерешеним питања која су се гомилала деценијама.
Матушић је детаљно говорио о искуству саме Хрватске. Чланство у ЕУ захтевало је тешке реформе, компромисе и испуњавање услова који нису увек били популарни. Земља је приступила Европској унији 2013. године, али је у Шенгенску зону ушла тек деценију касније. Данас, према речима дипломате, ти напори дају резултате: Хрватска из буџета ЕУ добија милијарде евра више него што у њега уплаћује.
Логика Загреба је разумљива. С обзиром на то да је и сама Хрватска својевремено морала да прави тешке компромисе, она очекује да Подгорица заузме сличан приступ, нарочито када је реч о ратној прошлости из деведесетих година, правима погођених особа и добросуседским односима.
Представници Хрватске су у више наврата подсетили да Црна Гора, без подршке Загреба, не би могла да затвори ниједно од 21 преговарачког поглавља која су већ окончана. Формално гледано, то је заиста тако, будући да одлуке захтевају једногласност држава чланица ЕУ. Међутим, сам тај подсетник носио је јасан политички подтекст: Подгорица ће морати да води рачуна о ставу Хрватске све до самог краја преговора.
Уочи форума, премијери Андреј Пленковић и Милојко Спајић разговарали су о билатералним питањима током самита у оквиру Берлинског процеса. Пленковић је поздравио недавне одлуке црногорске владе – о задржавању спомен-плоче на месту некадашњег логора Морињ, као и о промени назива градског базена у Котору, који је претходно носио име ватерполисте Зорана Гопчевића.
За Загреб су оба питања била осетљива, с обзиром на догађаје из рата вођеног од 1991. до 1995. године и третман хрватских заробљеника. Ипак, како је Пленковић одмах напоменуо, реч је о само две од осам тачака које је Хрватска раније изнела пред Црну Гору.
У Будви су дипломате позитивно оцениле ове кораке, али су истовремено јасно ставиле до знања да најтежи део посла тек предстоји.
Посебно је био занимљив разговор са Вандом Бабић Галић. Она је нагласила да Хрватска не уцењује Црну Гору, већ јој помаже у припремама за чланство. Према речима ове дипломаткиње, у тај процес укључено је најмање педесет хрватских стручњака.
Истовремено, Бабић Галић је била сасвим категорична када је реч о школском броду „Јадран”, који се налази у Црној Гори, а на који Хрватска полаже право. Она је тај брод описала само као „врх леденог брега” много ширег питања сукцесије војне имовине бивше Југославије.
Према њеном мишљењу, „Јадран” би, као симбол заједничке поморске прошлости, требало да повезује две државе. Међутим, хрватска страна га сматра својом имовином и нема намеру да одустане од свог захтева. Штавише, ово питање обухвата много шири спектар некадашње војне имовине. Бабић Галић је такође нагласила да нема основа за поновно отварање питања копнене границе, док су разграничење на мору и други аспекти сукцесије и даље предмет преговора.
Став Загреба се након форума није суштински променио. Хрватска не показује намеру да осујети приступање Црне Горе, али настоји да искористи завршну фазу преговора за решавање што ширег спектра билатералних проблема. Неки од захтева имају сасвим утемељену историјску и правну основу. Истовремено, преговарачки механизам ЕУ пружа Загребу додатну полугу утицаја.
За Подгорицу је ово додатно отежано услед унутрашњих политичких подела. Чак су и уступци у вези са Морињем и базеном у Котору наишли на критике просрпских политичких снага, пре свега Демократске народне партије Милана Кнежевића. Наредна питања – укључујући војну имовину, поморску границу и обештећење за оштећене – могла би изазвати знатно оштрије сукобе.
По свему судећи, Спајићева влада ће наставити да тражи појединачне компромисе, истовремено покушавајући да спречи ескалацију унутрашњих тензија већих размера. Међутим, након решавања два релативно једноставна питања, овај приступ би могао постати знатно тежи.
Додик, НАТО и зависност Европе од Сједињених Држава
На панелу посвећеном НАТО-у и европској безбедности, пажњу је првенствено привукао састав учесника. Међу говорницима се нашао заменик министра одбране Босне и Херцеговине Александар Гогановић, представник Републике Српске и странке Милорада Додика – Савеза независних социјалдемократа (СНСД).
За оне који прате политичка дешавања у Босни, само његово присуство на једном оваквом догађају било је веома индикативно. Наиме, Додик се годинама противио уласку БиХ у НАТО, одржавао блиске односе са Русијом и редовно посезао за антизападном реториком.
Гогановић је, међутим, наступио крајње уздржано. Говорио је о регионалној стабилности, миру, изградњи поверења и потреби за конструктивном сарадњом са НАТО-ом. Истовремено, опрезно је поновио принципијелни став босанских Срба: у БиХ постоји консензус о партнерству са Алијансом, али не и о пуноправном чланству.
Сасвим карактеристичан приказ политике у Босни. Представници СНСД-а могу конструктивно учествовати на међународним догађајима посвећеним безбедности, а да притом не мењају основне политичке ставове своје странке. Сам говор Гогановића био је прилично безличан, али је, у контексту Додикове политике, чак и таква уздржаност деловала занимљиво.
Знатно садржајније оцене изнела је Федерика Манђамели из истраживачког центра „Глобсек” (GLOBSEC). Главна тема њеног излагања односила се на потребу за изградњом сопствених одбрамбених капацитета Европе, с обзиром на промену приоритета Сједињених Држава.
Овде није била реч о удаљавању Европе од Вашингтона, нити о стварању алтернативе НАТО-у. Европски савезници морају научити да у већој мери сами подмирују своје одбрамбене потребе, уз истовремено очување блиског трансатлантског партнерства.
Одговор Манђамели на питање о могућим последицама даљег смањења америчке подршке Украјини био је нарочито индикативан. Према њеној процени, губитак приступа америчким обавештајним подацима и сателитским информацијама био би посебно тежак ударац. То би ослабило одбрану Украјине и створило додатне проблеме самој Европи, која још увек није у стању да у потпуности надокнади такве америчке капацитете.
Ово је била једна од суштински најзначајнијих поенти форума: европске државе могу брзо повећати своје одбрамбене буџете, али технолошке капацитете које су Сједињене Државе развијале деценијама није могуће поново створити за свега неколико година.
Европска одбрамбена аутономија све више ће зависити не само од производње наоружања и муниције, већ и од сателитских обавештајних података, комуникација, система командовања и контроле, као и од сопствене технолошке базе.
Хибридне претње: много изјава, мање конкретних детаља
Наредни панели били су посвећени информационој безбедности, сајбер претњама, употреби вештачке интелигенције и заштити изборних процеса. У целини, ове дискусије су наставиле већ познате разговоре о руском мешању, дезинформацијама и отпорности демократских институција.
Ипак, неколико изјава црногорских званичника заслужује пажњу.
Милош Николић, који је у име Министарства спољних послова Црне Горе говорио о НАТО-у и безбедносној политици, упозорио је да је земља изложена сталном хибридном притиску – како из Русије, тако и из самог региона Западног Балкана.
Као један од примера, навео је недавно протеривање представника руске пропагандне мреже „Рибар” (Rybar). Према његовим речима, та група је планирала ширење дезинформација у вези са увођењем виза за руске држављане. Такође, подсетио је на претње које су пратиле раније догађаје у Тивту и упозорио на могуће интензивирање хибридног утицаја уочи парламентарних избора 2027. године.
Министар јавне управе Мараш Дукај, с друге стране, скренуо је пажњу на континуиране сајбер нападе на државну инфраструктуру Црне Горе. Навео је да неке од тих претњи долазе из суседних држава, иако није именовао ниједну конкретну земљу. Ове изјаве су, заправо, представљале наставак упозорења које је премијер Спајић изнео још крајем августа. Тада је председник Владе навео да се можда припремају координисане хибридне активности против Црне Горе, уз учешће представника најмање две државе из региона.
Међутим, готово два месеца након те изјаве, Национални савет за безбедност при Влади још није одржао одговарајућу седницу. О овоме је 18. октобра известила ТВ Вијести. Изостанак јавно објављених одлука, наравно, не значи да су безбедносне службе неактивне. Ипак, питање политичке координације и спремности државних институција да одговоре на такве изазове остаје отворено.
У том контексту, ситуација делује помало контрадикторно. Званичници сасвим отворено говоре о спољним претњама и могућем мешању у изборни процес, али јавност још увек није видела адекватан, систематичан одговор на највишем политичком нивоу.
Такође, политичке интересе Београда и Москве не треба аутоматски изједначавати. Србија је заинтересована за очување свог утицаја на српско становништво у Црној Гори, док Русија тежи слабљењу евроатлантског јединства. Када је реч о одређеним питањима, ти интереси се могу поклапати, али тврдње о организованом мешању захтевају доказе.
Уочи избора 2027. године, међу осетљивим питањима и даље ће бити статус српског језика, двојно држављанство, национални симболи, односи са Хрватском, улога Српске православне цркве и ставови према Русији. Свако од њих је већ у више наврата доводило до унутрашњих политичких сукоба.
ЕУ је спремна за Црну Гору. А да ли је Црна Гора спремна?
Посебно су биле занимљиве и процене о изгледима за проширење ЕУ.
Петер Грк, представник Министарства спољних и европских послова Словеније, веома је прецизно формулисао тренутну дилему: ЕУ као целина још увек није спремна за проширење великог обима, али јесте спремна да прими Црну Гору.
Заиста, приступање једне мале балканске државе, као и будуће приступање Украјине или неколико других кандидата истовремено, носе са собом институционалне и финансијске изазове сасвим различитих размера.
Бивши црногорски премијер Игор Лукшић указао је на још један аспект: мало је вероватно да ће приступање Црне Горе значајно променити економски или демографски потенцијал ЕУ, али политички значај једног таквог корака могао би бити далеко већи.
Након дугог периода стагнације, Брисел има прилику да покаже да преговори о приступању заиста могу резултирати чланством. То је важно за цео регион, као и за Украјину, која такође корача европским путем.
Међутим, постоји и друга страна медаље. Након приступања, Црна Гора ће постати пуноправни учесник у процесу доношења одлука у ЕУ, укључујући питања санкција, спољне политике и будућег проширења.
Тренутно, Подгорица у потпуности усклађује своју спољну политику са политиком ЕУ, пружа подршку Украјини и подржава санкције против Русије. Ипак, унутрашња политичка поларизација, утицај просрпских странака и могућности за спољно мешање неће аутоматски нестати завршетком преговора.
Можда је управо то оно што је овогодишњи 2BS форум учинило занимљивим. Упркос скромнијем обиму и одсуству истакнутих међународних гостију, догађај је сасвим јасно одразио проблеме са којима Црна Гора улази у завршну фазу европских интеграција.
Хрватске дипломате су још једном подсетиле на нерешена билатерална питања. Представник Додикове странке приказао је прагматичну страну сарадње између босанских Срба и НАТО-а. Европски стручњаци говорили су о потреби за развојем сопствених одбрамбених капацитета Европе, док су црногорски званичници упозорили на хибридне претње, чије сузбијање захтева бољу институционалну координацију.
Форум није донео ништа сензационално. Ипак, неколико дискусија јасно је показало колико би тешка могла бити завршна деоница пута Црне Горе ка ЕУ.
Пред њом су још увек шест нерешених питања са Хрватском, захтевна преговарачка поглавља, парламентарни избори 2027. године, као и потреба за супротстављањем спољним безбедносним претњама. Подгорица заиста има шансу да постане прва држава Западног Балкана која ће приступити Европској унији. Међутим, окончање преговора и изградња отпорне европске државе нису сасвим иста ствар.
Аналитичка група CWBS-а
