Црногорске власти, у трећој поставци после промена из августа 2020. године, коначно почињу да „постижу резултате“ и у спољној политици.
Овдје не мислимо на (званично) убрзано кретање Црне Горе ка Европској унији – јер су европски пријатељи и партнери првенствено, ако не и у потпуности, одговорни за тај процес. Очигледно је да су, после година – треба поновити: непотребног и неоправданог застоја, обично објашњаваног „замором од проширења” и сличним еуфемизмима – у Бриселу и великим европским престоницама одлучили да помогну Црној Гори – без обзира на унутрашње политичке прилике, упркос претње и негације постулата грађанске државе и упркос забрињавајућем порасту национал-шовинизма у свим областима друштвеног живота – од просвете, преко културе, до медија.
Нова гарнитура црногорских власти, поред декларативних изјава о привржености европској агенди и поузданом савезништву у НАТО-у, успјела је у првим мјесецима свог мандата да поквари односе са најмање три сусједа. Односно: да јавно, без преке потребе и разлога, доведе у питање – на начин који не оставља никакву сумњу – њихову искрену приврженост принципима црногорске спољне политике, које су писмено потврдиле све три поставгустовске владе.
Први случај је Хрватска. Ожиљци протеклог рата, у којем је Црна Гора имала улогу својеврсног „добровољног таоца“ и веома сложена ситуација око Превлаке, тренутно „замрзнуте“ Привременим споразумом, захтијевали су доста опреза и међусобног разумијевања. Хрватска је дала подршку – не треба заборавити да је бесплатно обезбедила комплетан превод „ацкуис цоммунаутаиреа“, неопходне документационе базе у процесу европских интеграција.
Без обзира на све то, нова црногорска власт је успела да изазове непотребне варнице у комуникацији са Загребом. Док би се за спор око власништва брода „Јадран“ могли наћи изговори за неспретне и прилично грубе изјаве (пре свега министра одбране Краповића), нема оправдања да се директно негира смисао и порука текста на спомен-плочи г. ратни логор у Морињу. Краповићу се, нажалост, у свом ставу придружио и министар иностраних послова Ивановић. Њихове интимне идеолошке позиције су, у ствари, матрица политике Спајићеве владе: на општем плану постоји званична комплементарност са евроатлантским принципима, али се у свим осетљивим и конкретним питањима јасно испољава антизападно расположење и став. Поруке из Загреба брзо су смириле Спајићеве министре – европска агенда је и даље апсолутни приоритет. Деликатне теме чекају боље време – надају се обе стране.
Ситуација са Босном и Херцеговином, која је пре седам-осам година превазишла преговоре о дефинисању границе, под сталним је притиском од августа 2020. Постоји јасна преференција нове званичне Подгорице за комуникацију са Бањалуком. Додикова нередовна службена/„приватна“ посјета Подгорици, током које су, између осталог, занемарена сва протоколарна правила, остала је практично без реакције Министарства иностраних послова (Ивановић), чак и након протестне ноте из Сарајева. Општа ситуација, конфронтације и деструктивни утицаји из региона (Србија, Хрватска) у Босни и Херцеговини чине да се грешке суседа из Црне Горе појављују као мање.
Са Косовом су се ствари веома негативно окренуле гласањем шефа црногорске делегације у Политичком комитету Парламентарне скупштине Савета Европе (ПССЕ). Та госпођа је била против извештаја Доре Бакојанис, бивше министарке спољних послова Грчке, који је подржао приступање Републике Косово Савету Европе. Реакције из Владе Црне Горе биле су двоструке – на једној страни су министри Албанци, а на другој министри који су спремни да кажу да би и они гласали против Косова, али и они који нису спремни ништа да кажу о томе.
Ћутање црногорског руководства прекинула је министарка европских послова госпођа Горчевић. Непримерен и некултуран вербални напад председника Србије Вучића на њу није утицао на промену учинка председника и премијера. Госпођа Горчевић је остала усамљена у јавном мишљењу да ће Црна Гора, на крају процедуре, заиста гласати за чланство Косова у ПССЕ.
Ћутање њених колега је још упечатљивије – у контексту укупног односа Црне Горе према Косову као суседу – када се узме у обзир деловање српско-руских медијских и политичких структура које, у суштини, доводе у питање само признање Косова.
Реакције политичких аналитичара из Приштине, као и сведочења њихових дипломата о многим случајевима нетачне употребе и означавања имена Републике Косово у јавним документима, говоре да односи иду низбрдо. Идеолошко и политичко опредељење последње три владе (укључујући и тзв. техничку владу Абазовића, чије је етничко порекло донекле замаглило ситуацију), њихов јасан просрпски став, односно повезаност са Црквом српском и званичним и незванични политички и безбедносни кругови у Србији односе према Косову чине сложеним и под сталним притиском.
Питање такозваног „депризнавања“ Косова је, међутим, практично немогуће. То би подразумевало претходно потпуно напуштање актуелне спољне политике, њених принципа и постулата, односно напуштање европске агенде. Сценарио за овакав развој ситуације могао би да буде заснован на спољнополитичком заокрету. То би у догледно време било могуће само као последица урушавања европске агенде на Западном Балкану и урушавања структуре и логике присуства НАТО.
Српски националисти у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини – и то не само они најекстремнији – могли би се таквој могућности надати првенствено победом Трампа у новембру и повратком амбасадора Гренела (или неког са његовом логиком, упутствима и учинком) на западни Балкан.
Изузетак од тренда који је присутан када су у питању односи Црне Горе са Хрватском, Босном и Херцеговином и Косовом је наравно, Србија. Постоји, најблаже речено, недоследан и крајње попустљив однос званичне Подгорице према Србији. Тај однос је такав да у многим сегментима представља тежак ударац суштинским елементима црногорског суверенитета и независности.
Погоршање односа Црне Горе са суседима (Албанија је, да не заборавимо, тамо још увек „на чекању”) има дакле, један заједнички именитељ и разлог: теме, спорови и проблематичне ситуације директно су везане за проблеме, ставове и интересе владајуће, односно званичне политике Србије.
Или, још јасније: однос Црне Горе према суседима жртва је односа Црне Горе са једном од њих – Србијом.
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
