Црногорска агенда ЕУ: жеље, пропаганда и стварност – Миодраг Влаховић

Председник Јаков Милатовић наставља да шири оптимизам у погледу шанси Црне Горе да у догледно време постане чланица ЕУ. Његове последње изјаве – на Минхенској безбедносној конференцији – „најружичастије“ су до сада: Црна Гора ће да буде у Бриселу 2028. године!

За њим не заостаје ни премијер Милојко Спајић, који својим „технократским” речником, лишеним елементарних политичких формулација и задирања у теме које изазивају полемике и конфронтације. Он покушава да пропагира једнодимензионалну финансијску и економску платформу црногорске европске агенде. За Спајића, заправо, нема проблема у политичкој, друштвеној и културној сфери – односно – не жели да се о њима изјашњава.

Истовремено, он тврди да је његова влада – за само три месеца – постигла завидне резултате, чак и у сектору безбедности, као и на плану смиривања тензија и политичког (националног) „помирења“. Мало је рећи да такве тврдње не одговарају истини. Али то Спајића много не брине…

Разлоге за Спајићево (јавно) опуштање лако је пронаћи у редовима партија које учествују у његовом кабинету, али још више, међу политичким лидерима скупштинске већине која је изабрала његову владу. И тамо су сви осим једног – а то су просрпске и проруске политичке структуре – јавно ентузијастични и веома спремни да реторички подрже „пут Црне Горе у ЕУ“.

Звучи добро и не кошта много. То јест: ништа не кошта.

Дипломатске структуре земаља чланица ЕУ се полако, корак по корак, придружују званичном оптимизу. У општем (оправданом) реаговању на чињеницу да је председник Скупштине, по титули и четнички војвода Андрија Мандић, поводом сусрета са амбасадорком ЕУ у Црној Гори – Румунком Оаном Кристином Попом – подигао српску заставу (који ће по свему судећи, свој епилог да добије на суду), заборављен је најважнији детаљ о том сусрету: зашто је до њега уопште дошло?

Сумње око тога (ако их је било), зашто ЕУ дипломатија тако брзо пристаје да Мандића перципира као драгоценог саговорника за разговоре и рад на европској агенди, брзо се распршују: Мандић је недавно посетио Европски парламент. Разговори са њим били су уздржани и наглашено протоколарни – али разговора је било. То је свакако био Мандићев политички успех. Друго је питање да ли то има везе са конкретном проевропском политиком у Црној Гори. Да ли је зато Црна Гора ближа Европи?

Уместо одговора на ова реторичка питања – која не могу да сакрију безидејност и бескорисност политике коју у последње четири године промовише Оливер Вархељи, европски комесар за проширење и добросуседске односе – хајде да укратко погледамо каква је заправо ситуација са европском агендом Црне Горе – како интерно/регионално, тако и у на европском/међународном нивоу.

Прво, нема сумње да је владајућа коалиција (са постојећом намером да за неколико месеци у извршну власт уђу проруске странке некадашњег Демократског фронта) наглашено европски оријентисана – на нивоу реторике и јавне поруке.

Састав и референце кабинета и политика која се спроводи на унутрашњем плану – од безбедности до културе и медија – карактерише назадовање и повратак моделима и пракси који су супротни европским стандардима. Политичка суђења и оптужнице против новинара за „злочин мишљења“ постали су свакодневица, док су, с друге стране, националшовинистички памфлети и ксенофобичне поруке из медија, који су под контролом српско-руских служби и цркве , остали без реакције тужилаштва.

Друго, у организационом и логистичком смислу, Влада је конституисала (реформисала) Министарство за европске интеграције и изабрала новог главног преговарача. Са обе адресе чују се поруке којима се на формалном и логичком плану нема шта да замери, али празан ход и несклад између јавних порука и конкретног напретка није нова појава у Црној Гори – о чему има (бројних) примера чак и пре августа 2020. године.

Новој скупштинској већини не може се порећи да је – коначно – изабран Врховни државни тужилац. Али, с друге стране, огорчена политичка борба унутар владајуће коалиције око Агенције за националну безбедност и целокупног безбедносног сектора, као и селективност и самовоља тужилачке организације, укључујући и Специјално државно тужилаштво, показују да један ниво проблема је избор нових носилаца ових важних државних функција, а сасвим је друга појава да се њихов непристрасан и законит рад организује – у складу са европским критеријумима и стандардима.

Трећа је ситуација коју европски партнери, нажалост, не схватају довољно озбиљно и не третирају са дужном пажњом: однос према Србији, односно утицај Србије и њене цркве, служби безбедности и медија у Црној Гори. За потребе ове кратке анализе треба поновити очигледно: Србија нема интереса да Црна Гора иступи ка ЕУ. То свакако имају у виду бројни експоненти српске политике у Црној Гори. Званична Подгорица је стога веома инертна и суздржана када је у питању политички и безбедносни одговор на малигне утицаје из Србије – који се, наравно, не могу одвојити од разарања и саботаже које долазе из самог Кремља.

Зато је црногорска европска агенда, у својој суштини, ограничена и омеђена многим – мање-више видљивим – „црвеним линијама“, које се тичу унутрашње политичке сцене, и служби безбедности, дипломатије и медија…

Европска реторика је дозвољена. Европска пракса је упитна и проблематична.

Коначно, четврто, ситуација у самој ЕУ је, благо речено, далеко од идеалне. Ентузијазма и обећања према Црној Гори (као и према већини земаља Западног Балкана) не мањка – али замор и контрадикторне тенденције у самој ЕУ су евидентне. Када се томе додају предстојећи избори за Европски парламент – ствари постају још неизвесније. Ко ће и како формирати нову Европску комисију? Ко ће бити нови Вархељи, односно како би било боље, ко ће бити нови комесар који неће личити на господина Вархелија, ако је проширење ЕУ прави циљ, а не нека нова антиевропска варијанта/платформа попут такозваног „Отвореног Балкана“?

Када се томе дода историјска трагедија злочиначке руске агресије на Украјину, с једне стране, и опасан сценарио који би значио победу Доналда Трампа на председничким изборима у САД, Европска унија има на дневном реду – и без помињања других изазова и проблема – дугачке листе оптерећујућих приоритета, за које, рецимо, организовање националних референдума за пријем Црне Горе у нову чланицу ЕУ – биће веома тешко доспети на предњи план важних европских пословима.

Ово нас доводи до коначног закључка: партија под називом „Европа сада!“ која је на власти у Црној Гори. Она је у коалицији са просрпским/проруским партијама, чији је интерес за ЕУ, за Запад и за западне вредности, а посебно за НАТО, – у најбољем случају – на нивоу лажне и празне реторике. Истовремено, у опозицији су истинске проевропске странке и покрети, цивилни сектор и појединци који истински верују у потребу и могућност да Црна Гора буде дио породице европских народа и држава.

„Проевропски“ партија „Европа сад!“ не види партнера за европску агенду у проевропској опозицији. Логично, зар не – и у Подгорици и у Бриселу!

Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра