Црна Гора је 1. новембра поново увела визни режим за руске држављане, у оквиру усклађивања своје визне политике са Европском унијом. Ова одлука, која се односи и на неколико других земаља, део је обавеза које прате процес европских интеграција. Међутим, она такође отвара простор за добро познат облик политичког притиска: представљање западне оријентације Црне Горе као претње њеном економском опстанку. Туризам ту служи као аргумент, док страх од економског колапса представља механизам.
Тврдња да Црна Гора не може да опстане без руских туриста има политичку функцију. Она претвара један комерцијални однос у аргумент против стратешких опредељења земље. У оквиру овог наратива, европске интеграције постају економски деструктивне, поштовање европских правила претвара се у потчињавање Бриселу, а Русија се приказује као незаобилазан партнер чије интересе Црна Гора занемарује на сопствену штету. Циљана политичка последица је слабљење поверења у западну оријентацију земље, кроз уверавање грађана да она угрожава њихову егзистенцију.
Овај механизам има свој забележен преседан. Током процеса приступања Црне Горе НАТО-у, руски званичници су експлицитно повезивали њене стратешке изборе са економским последицама. У марту 2017. године, министар спољних послова Сергеј Лавров оптужио је Црну Гору да, приступањем Алијанси, жртвује своје економске односе са Русијом. Руски медији су након тога пласирали негативне приче, представљајући Црну Гору као небезбедну дестинацију. Истраживање које су објавиле „Вијести” документовало је ту кампању и залагања да се руски држављани одврате од летовања у овој земљи. Туризам је тако постао средство за спровођење казне због једне суверене политичке одлуке.
Та епизода објашњава зашто се актуелна дебата о визама мора посматрати у ширем контексту. Иако су се промениле конкретне политичке мере, основна порука остаје иста: приближавање Западу довешће Црну Гору до сиромаштва. Понављање ове тезе даје јој континуитет кроз различите одлуке – од чланства у НАТО-у и односа са Москвом, па све до европских интеграција. Њена ефикасност почива на стварању преувеличане перцепције о економском значају Русије, након чега се свако одступање од жеља Москве представља као опасно.
Ова перцепција је проистекла из значајног ширења руске економске активности. Након стицања независности Црне Горе 2006. године, број руских туриста почео је да расте, док су руски купци постајали власници некретнина на приморју. Истраживачко извештавање бележи око 60.000 долазака руских туриста 2006. године и око 380.000 током 2019. године. Уз куповину некретнина и инвестиције, руско присуство у приморским заједницама постало је веома уочљиво. Раст је био стваран. Претпоставка да је он учинио Црну Гору економски зависном од Москве је политичко тумачење раста.
Информативне кампање су нарочито ефикасне када се надовезују на препознатљива искуства. Власника смештаја који редовно угошћава руске госте не треба убеђивати да су ти гости важни. Манипулација настаје када се то појединачно искуство представи као стање целокупне националне економије. Власништво над некретнинама, инвестиције, доласци туриста и ноћења тада се обједињују у утисак о огромној зависности. Сваки од ових фактора доприноси видљивости Русије, али они одражавају различите економске односе и не могу се једноставно сабрати.
Подаци завода МОНСТАТ откривају јаз између тог утиска и стварне структуре туризма. Руски посетиоци су 2023. године чинили 23,6 одсто ноћења страних туриста. Њихов удео је 2024. године пао на 18,3 одсто, а 2025. године на 16,4 одсто. То представља пад од 7,2 процента за две године. Русија остаје важно тржиште, али њен релативни значај је опао. До 2025. године, више од четири петине ноћења страних туриста долазило је из других земаља.
Исти тренд је видљив и у приватном смештају, где је руска потражња била нарочито значајна. Удео Русије у ноћењима страних туриста у том сегменту смањио се са 31,9 одсто у 2023. години, на 24,9 одсто у 2024. и 22,1 одсто у 2025. години. Ови подаци не негирају рањивост одређених пословних субјеката, али оповргавају тврдњу да будућност целог сектора зависи искључиво од руске потражње. Та разлика је важна, јер манипулација информацијама претвара концентрисану пословну изложеност у тврдњу о националној беспомоћности.
Захтеви за добијање виза представљају погодан повод за овакву врсту наратива, будући да је лако указати на њихове директне финансијске последице. Додатна административна процедура може одвратити људе од путовања, а привредници се с правом могу запитати да ли ће ти процеси функционисати ефикасно. Тумачење које има за циљ дестабилизацију иде и корак даље: административна прилагођавања се представљају као доказ пропадања државе, док се европске интеграције окривљују за сваки предвиђени губитак. Политички циљ је да грађани своју економску несигурност повежу са стратешким усмерењем земље.
Сама мера је такође подложна искривљеном приказивању. Увођење виза не значи да је Црна Гора затворена за руске посетиоце. Захтеви се могу поднети путем ВФС центара, укључујући и оне у Русији, а постоје и изузеци за носиоце одређених страних виза или дозвола боравка, укључујући и оне које су издале земље Шенгенске зоне. Ови детаљи су важни јер је наратив о искључености лакше одржати када се из јавне дискусије изгубе информације о практичним могућностима за наставак путовања.
Постоји суштинска разлика када је реч о доказима. Историјски гледано, руска кампања усмерена против црногорског туризма је документована. Међутим, да би се одређене изјаве или координисане активности приписале Москви, потребни су конкретни докази. Ипак, могуће је идентификовати политички механизам: преувеличавање зависности, предвиђање економских санкција и коришћење тако изазване узнемирености ради дискредитовања интеграције са Западом. Домаћи актери могу да преносе ту поруку, а да за сваки појединачни случај није неопходна директна инструкција из Русије.
Одговор Црне Горе требало би да споји чињенично оповргавање нетачних тврдњи са компетентним креирањем политика. Ефикасна обрада визних захтева, јасно информисање јавности и окретање ка већим туристичким тржиштима смањују економску неизвесност на којој овакве приче црпе снагу. Надлежни органи треба да уваже забринутост привредника, истовремено објашњавајући шта статистички подаци заиста показују, а шта не.
Кључни проблем лежи у способности Русије да перцепцију економске важности претвори у политички притисак. Туристички сектор омогућава да се тај притисак директно повеже са приходима домаћинстава, што га чини нарочито погодним за информативне кампање чији је циљ подривање поверења и продубљивање унутрашњих подела. Црна Гора слаби овај инструмент тиме што показује да су руски посетиоци и даље добродошли, да европске обавезе остају на снази, те да национална политика не може бити диктирана вештачки створеним страхом од економског колапса.
Danilo Kalezic. Montenegrin political scientist
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
