У Црној Гори, једној од најмањих држава у Европи, са око 625.000 становника, постоје двије православне цркве – Црногорска православна црква (у даљем тексту: ЦПЦ) и Црногорско-приморска епархија Српске православне цркве (у даљем тексту: СПЦ). Њихови парохијани чине 74-75% становништва земље, од којих су већина присталице Српске православне цркве.
Разлика између двије православне цркве није толико чисто богословска, не само у називу и броју парохијана, колико политичка, у односу на Црну Гору и све црногорско. Ако Црногорска православна црква брани независност Црне Горе и национални идентитет Црногораца, Српска православна црква не подржава независност Црне Горе и Црногораца, негирајући њихово постојање као посебног народа. За то, уз подршку и помоћ Руске православне цркве, улаже много енергије и новца у промовисање идеја „српског света“, чија је основна идеја уједињење свих српских земаља у региону. и проширење српских граница, које је формулисао још Илија Гарашанин, српски политичар, један од првих великосрпских идеолога. Управо је он формулисао концепт „Велике Србије“, за који данас у овој или оној мери лобирају Српска православна црква, Академија наука и уметности Србије, десничарски и националистички српски политичари.
ЦПЦ је самостално постојала од средине 16. века, када је држава била теократска држава – Кнежевина-епископија Црна Гора, на чијем челу су били епископи, односно кнежеви-епископи. Краљевина Црна Гора је 13. јула 1878. године на Берлинском конгресу призната као 26. суверена држава у свету, са свим атрибутима власти – заставом, скупштином, војском, као и националном црквом. Али постојање независне Црне Горе није одговарало званичном Београду, те је црногорска скупштина у новембру 1918. године, залагањем просрпских представника и СПЦ, прогласила уједињење Црне Горе са Србијом. После извесног времена, ЦПЦ је, као и неколико других православних цркава, „угурана“ у СПЦ, која ју је обновила у модерном облику. И поред таквог међународног састава, Српска православна црква је остала један од главних механизама велике државности у региону, не одређујући, као раније, црногорски народ и његову цркву.
ЦПЦ је обновљена тек 1993. године, али се и сада сматра неканонском и самопроглашеном. Пре свега, две утицајне православне цркве – Руска православна црква и Српска православна црква не дозвољавају да се ова ситуација промени. Међутим, Црногорска православна црква одржава односе са Православном црквом Украјине, Хрватском, Македонском и неколико других православних цркава. Црногорска црква је кроз своју историју подржавала идеју о независности Црне Горе од Србије, која се десила 2006. године. И одмах је почела нова етапа сучељавања двије православне цркве, а на дневни ред је дошло и питање стварања легитимне и патриотске црногорске цркве и ограничавања утицаја Српске православне цркве у обновљеној држави.
Први поглавари независне Црне Горе – М. Ђукановић и Р. Кривокапић, увидели су потребу стварања националне цркве у таквој верској држави каква је Црна Гора, која би могла да заштити обновљену државност и њене грађане од утицаја великих сила Српске православне цркве. Али нису могли одмах да почну да делују у том правцу, пошто су више од 90% православних верника били парохијани СПЦ и нису прихватили намере Владе да легализује ЦПЦ. Постојала је и бојазан од заоштравања унутрашње политичке ситуације, све до масовних протеста црногорских Срба. Тада су власти постепено почеле да предузимају кораке у циљу ограничавања утицаја Српске православне цркве на унутрашњу политику и њено антицрногорско деловање. Почели су радни састанци са представницима Црногорске православне цркве, пружена је финансијска подршка и извршена постепена демонтажа нелегално изграђених објеката, укључујући и вјерске Српске православне цркве. У међувремену, црногорски лидери, који су подржавали обнову Црногорске цркве и пружали помоћ овом процесу, постепено су губили водеће позиције у земљи и нису имали времена да га заврше. Од 2020. године Владу Црне Горе предводе пробеоградски политичари који подржавају Српску православну цркву.
Постоји могућност да под притиском просрпских снага које предводи Српска православна црква, уз подршку званичне Москве и Београда, дође до успоравања европских интеграција и реформи земље, па чак и покушаја повлачења из НАТО.
Ситуација се променила 2023. године када су председник државе и кандидат за премијера постали верници СПЦ, која допринела њиховој победи на изборима – Јаков Милатовић (новоизабрани председник државе) и Милојко Спајић (добио мандат за формирање нове владе). Дошло је време за враћање дугова. Присталице СПЦ су већ успеле да ураде доста да ојачају позиције СПЦ у Црној Гори. Закон о слободи вјероисповести, који су 2019. године припремиле процрногорске снаге, а усвојила Скупштина, измењен је у његову корист. Основни циљ Закона био је да се ослаби утицај православне цркве на политичке процесе у земљи, да се одвоји од државе, да се регулише имовинска права и да се црква уведе у постојеће правно поље. Овај закон је одмах постао предмет напада српског и руског православља, просрпских снага, који су започели притисак на улици. Закон је промењен, из њега су уклоњени чланови који су изазвали незадовољство антицрногорских снага. Неочекивано, премијер Дритан Абазовић је 2022. године потписао такозвани Темељни уговор са Српском православном црквом, који јој гарантује власништво над већином верских објеката, а уз то јој даје и де фацто статус екстериторијалности, односно свега што Српска православна црква тражила од претходне власти, што било изразито негативно перципирано од стране етничких Црногораца. Два поменута документа постала су одређена претња за постојање црногорског идентитета и црногорске државности.
Данас је СПЦ права моћна политичка снага, лобиста Велике Србије и „српског света“. Њен утицај и политика нису у потпуности повезани са европским развојем Црне Горе и усмјерени су на промјену независности државе. Процрногорске снаге и Црногорска православна црква до сада нису успеле да отргну локално православље од српске доминације, а процес оживљавања националне православне цркве је заправо обустављен. За који период је тешко рећи. Много ће зависити од новог састава Владе и правца деловања Скупштине Црне Горе.
