Победа странке „Тиса“ коју предводи Петер Мађар и пораз Фидеса Виктора Орбана имају потенцијал да постану једна од најзначајнијих политичких промена у Централној и Југоисточној Европи. Ово се односи и на Западни Балкан — регион где је Мађарска под Орбаном била један од најактивнијих и најконтроверзнијих играча.
Виктор Орбан је годинама градио сопствену мрежу утицаја на Западном Балкану. Његова влада је активно подржавала регионалне политичке лидере који су делили његове политичке ставове и његову геополитичку оријентацију. Штавише, није се радило само о подршци на нивоу политичких или дипломатских напора, већ и на нивоу обавештајних служби.
Међу најупечатљивијим примерима такве подршке била је специјална операција из 2018. године, у којој је бивши премијер и бивши лидер македонске странке ВМРО-ДПМНЕ Никола Груевски транспортован у Мађарску, где му је пружен политички азил; вреди поменути и планирану операцију, иако нереализовану због промене околности: интервенцију специјалних снага Центра за борбу против тероризма (ТЕК) мађарске владе ради заштите лидера босанских Срба Милорада Додика од затвора 2025. године.
Присуство мађарских обавештајних служби у Републици Српској је касније и званично забележено, након отварања канцеларије ТЕК-а почетком 2026. године.
Са Србијом, Мађарска је развијала сарадњу чак и у војној сфери. Београд и Будимпешта су 2023. године потписали споразум о стратешком партнерству, а две године касније одобрили су конкретан акциони план за спровођење потписаног документа, што је оцењено као корак ка стварању мађарско-српског војног савеза.
Још један облик подршке мађарских власти својим савезницима на Западном Балкану било је финансирање програма економске сарадње и реализација инфраструктурних пројеката.
Главна подручја залагања и највећи регионални примаоци били су Србија (инфраструктурни пројекти), Република Српска у Босни и Херцеговини (грантови, кредити, подршка предузећима и пољопривредницима) и Северна Македонија (обезбеђивање кредита након повратка ВМРО-ДПМНЕ на власт).
Ни друге земље у региону нису избегле пажњу Мађарске. Тако је Црна Гора 2025. године потписала Споразум о сарадњи у развоју инфраструктуре, којим је предвиђена изградња аутопутева и модернизација железница, иако је констатовано да спровођење свих планираних пројеката није завршено.
Понекад су инфраструктурни пројекти које је подржала Мађарска укључивали не само мађарска средства, већ и кинеска, као што је био случај са изградњом брзе железнице од Будимпеште до Београда, где је влада Мађарске и даље деловала као главни оператер ових средстава.
Било је много дискусија о томе да је кинески новац коришћен и за кредит Будимпеште Скопљу, али су мађарске власти то негирале.
Још један механизам за јачање Орбанових позиција у региону било је активно и демонстративно лобирање у Бриселу за одлуке повољне за његове балканске савезнике, уз блокирање одлука које су виђене као неповољне.
Виктор Орбан, његов министар спољних послова Петер Сијарто, а такође и раније европски комесар за проширење (2014–2024) Оливер Вархеји, позиционирали су се као заговорници Западног Балкана у ЕУ, стално истичући да су главна покретачка снага европских интеграција региона.
У пракси, ове изјаве нису увек биле поткрепљене одговарајућим одлукама на нивоу ЕУ. Заиста, санкције против Милорада Додика или рестриктивне мере против Србије никада нису уведене од стране Европске уније, између осталог и због противљења Мађарске. Међутим, Београд, упркос свим обећањима из Будимпеште, није био у могућности да настави са отварањем преговарачких поглавља, а Северна Македонија није започела преговоре о приступању са ЕУ. И поред тога, активности Орбановог тима у промоцији амбиција европских интеграција Западног Балкана наишле су на разумевање, па чак и дивљење у земљама региона.
Најважнији политички пројекат Орбана била је подршка мађарској дијаспори у свим суседним државама, укључујући и Западни Балкан (пре свега у Војводини, али не само). Влада Фидеса је улагала средства у развој спортске (пре свега фудбалске) инфраструктуре, образовних институција, културних центара, подршку бизнису и медијима. Ова активност је била усмерена првенствено на јачање бирачке базе Фидеса. Истовремено, међутим, претпостављало се да ће на изборима за управна тела у земаљама у којима пребивају, Мађари, који обично имају два пасоша, гласати за Орбанове политичке савезнике (у Србији је то Александар Вучић).
Уопштено говорећи, политика Орбана и његовог тима на западнобалканском правцу била је усмерена на јачање сопственог утицаја, политичке тежине и геополитичког ауторитета ради одржавања власти код куће, на повећање утицаја на ситуацију у региону, на подршку регионалним политичким савезницима и обезбеђивање лојалности дијаспоре. Међутим, други важни задаци укључивали су промоцију кинеских и руских интереса.
Ако је за Кину Орбанова Мађарска била важна као економски партнер и „улазна тачка“ у економски простор Европе, као реализатор инфраструктурних пројеката у оквиру „Појаса и пута“, онда је за Русију Будимпешта под Орбановом владавином ефикасно постала вишенамјенски партнер, нека врста „путујућег амбасадора“. Подршка по сваку цену политичарима лојалним Кремљу (Милорад Додик), који лобирају за енергетске интересе Русије, чак и по цену сукоба са њеним традиционалним партнером — Хрватском (треба подсетити да је Будимпешта оптужила Хрвате за „ратно профитерство“ због наводно претерано високих цена транзита преко нафтовода ЈАНАФ и у ултимативној форми захтевала да Загреб транспортује руску нафту овом рутом), подстицање хистерије око претње „Балканском (Турском) току“ на такав начин да је чак и Александар Вучић одлучио да се од њега што више дистанцира… Није случајно да је управо мађарском МОЛ-у Москва (била) спремна да прода контролни удео у Нафтној индустрији Србије (НИС), јер би на тај начин компанија ефикасно остала под руском контролом.
Политички аналитичари се расправљају о тренутку када је дошло до прекретнице, када је Фидес почео да спроводи не властиту, мађарску политику, већ конкретно руску политику на Западном Балкану? Да ли је зависност Орбана и његовог тима од Москве постала главни фактор његовог пораза? Како ће се променити спољна политика мађарске владе у правцу Западног Балкана након формирања владе „Тиса“? И коначно, ко ће сада преузети НИС?
Од Петера Мађара се не очекују оштри, револуционарни потези. Сам политичар је рекао: „Ако је влада Виктора Орбана одржавала блиске односе са земљама Балкана или другим државама, то не значи да ће нова влада имати мање веза са тим земљама.“ Стручњаци наглашавају да ће економске зависности које су настале током Орбанове владавине, посебно од Русије и Кине, захтевати опрезан приступ како њихово брзо укидање не би довело до економског колапса.
Међутим, судећи по првим Мађаровим изјавама након победе, балканска политика његове владе разликоваће се од политике Фидеса. Посебно је нагласио да се неће мешати у послове балканских земаља (вероватно мислећи на сагу око Милорада Додика или давање азила Николи Груевском). Лидер „Тисе“ је такође критиковао проруски савез „Орбана, Роберта Фица и Александра Вучића“, позвао на независну истрагу покушаја саботаже гасовода у Србији и наговестио екстрадицију бившег македонског премијера…
Не може се искључити да се фокус пажње Будимпеште помери са Београда, Бањалуке и Скопља на Загреб. „Верујем да је историјски злочин Виктора Орбана што су се односи између Хрватске и Мађарске, који су некада били одлични, толико охладили“, рекао је новинарима лидер „Тисе“ и најавио да ће што пре позвати у посету премијера Хрватске Андреја Пленковића.
Једина област у којој се не очекују промене јесте учешће мађарског војног особља у мисијама ЕУ и НАТО-а у Босни и Херцеговини и на Косову. Након победе, Петер Мађар је нагласио да ће Мађарска поново постати снажан савезник у Европској унији и НАТО-у, те да би требало одржати присуство мађарског контингента у ЕУФОР Алтеа и КФОР-у.
* Тавасзи сзел, Пролећни ветар — назив мађарске народне песме која је постала химна кампање „Тиса“
Аналитичка група CWBS-а
