Пре годину и по дана, у априлу 2022. године, у Србији су одржани ванредни избори. А већ 1. новембра председник Србије Александар Вучић заказао је нове ванредне парламентарне изборе за 17. децембар ове године и распустио Скупштину. Поред тога, у граду Београду и још 64 града и општине биће одржани избори за локалне народне посланике. Према националном законодавству, бирачи морају изабрати 250 чланова Скупштине, који ће представљати регистроване странке, покрете и изборне блокове. Републичкој изборној комисији (РИК) морају се предати изборне листе за које је потребно прикупити најмање 10.000 потписа, а за националне странке – 5.000. Истовремено, 40 одсто места на изборним листама требало би да буду жене. Да би се освојило место у парламенту, мора се „прећи“ баријера од 3 одсто.
Председник А.Вучић је први пут најавио могућност ванредних избора почетком године. Али недељни протестни скупови под слоганом „Србија против насиља“ учинили су их стварним. Почели су у мају ове године након што је малолетни школарац пуцао на децу у школи у центру Београда, а неколико људи је убијено у Младеновцу. Учесници више хиљада скупова на почетку су тражили кажњавање убица и шефова агенција за провођење закона, затварање неколико провладиних медија. Временом су се обичне демонстрације претвориле у грађански покрет, а скупови у видљиву опозициону снагу која је постављала политичке захтеве — одржавање ванредних парламентарних избора, обезбеђивање слободе говора, ослобађање масовних медија од државне контроле, побољшање квалитета живота, гарантовање безбедности, борба против корупције, организованог криминала и многе друге. Тако је идеја о одржавању ванредних парламентарних избора постала доминантна у политичком животу Србије.
Главни разлози одржавања избора
Десило се чудо – опозицију, која је захтевала смену власти и ванредне изборе, подржао је председник А.Вучић. Али који су били разлози који су опозицију и председника Србије навели на заједничку идеју о одржавању ванредних избора?
Први разлог је што су протести под слоганом „Србија против насиља” били одговор на захтев друштва за променом власти и реформама. Људи чекају оне који решавају проблеме, а не оне који их само наводе или игноришу. А избори су те околности које стварају повољне услове за то.
Други разлог је погоршање социо-економске ситуације у Србији. Руководство земље је више пута помињало „озбиљне“ економске проблеме – успоравање привредне активности у позадини стабилне инфлације, што је довело до погоршања квалитета живота и повећања цена, пре свега прехрамбених производа до 20-25. %, и погоршање друштвено-политичке ситуације.
Трећи разлог је потреба за сређивањем односа Београда и Приштине. Запад је појачао притисак на Београд и Приштину да коначно спроведу раније постигнуте договоре по овом питању. Нови избори стварају повољне услове да председник Вучић још једном одложи њихову примену одлагањем формирања нове владе, која је до сада избегавала решавање акутних проблема, укључујући испуњавање обавеза Србије из споразума у Бриселу (2013.) и Охриду (2023.).
Најзад, последњи разлог су два тренда која забрињавају А. Вучића: пад рејтинга Српске напредне странке (СНП) и њених савезника са 56% почетком 2023. на 44% у октобру ове године; конвергенција броја оних који ће гласати на изборима за „Србију против насиља” (38%) и оних који подржавају коалицију коју предводи Вучић (анкете су спровели „Центар за истраживање, транспарентност и одговорност” и Агенција Стата). Да би проширио изборну базу, Вучић је створио „Покрет за Србију“ који је подржала СНП. Тиме је добио прилику да се позиционира као лидер већине Срба, а не само чланова СНП-а. Вероватно и председник рачуна да ће се на тај начин сачувати доминантна позиција СНП-а у политичком систему Србије и формирању власти.
Главни учесници ванредних избора
РИК је закључно са 6. новембром ове године прихватио на преглед и проверу само 5 изборних листа. Формирање изборних блокова и листа, њихово преношење у Републичку изборну комисију наставиће се до 26. новембра. Међу њима су 4 блока и странке које имају највеће шансе да уђу у Скупштину, и то:
- „Александар Вучић – Србија не сме да стане”, формиран на бази СНП и „Покрета за Србију”. Листу предводе шеф СНП и министар одбране М. Вучевић, а у првих десет премијерка А. Брнабић, председник Скупштине В. Орлић, познати спортисти, професори, музичари и новинари. Највероватније ће овај блок на крају избора добити релативну већину мандата од осталих учесника у трци. Међутим, сумњиво је да ће Вучић моћи сам да формира владу, чак и уз помоћ традиционалних савезника – Социјалистичке партије Србије, провладиних националних партија и неколико малих регионалних партија. Тако да је још тешко рећи ко ће формирати владину коалицију;
- „Ивица Дачић – премијер Србије“ је листа Социјалистичке партије Србије (СПС), односно дугогодишњег савезника А. Вучића и њеног лидера Ивице Дачића. Странка ће самостално учествовати у трци, чак и ако добије релативно мали, али гарантовано пролазан број мандата (ниво подршке од 7,3%). Вучић и Дачић су се већ договорили око формирања владине коалиције. Дачић је на основу назива своје изборне листе већ одредио „цену” учешћа на њој – место шефа владе. Али шта је са Вучевићем и Брнабић, који заузимају прва места на изборној листи „Александар Вучић – Србија не сме да мирује”, који потенцијално могу да претендују и на место премијера? Занимљиво је да је треће место на овој листи заузео син ратног злочинца С. Милошевића;
- блок „Народна скупштина – државотворна снага“ чине „Покрет Двери“ и „Српска странка завета“. Они себе идентификују као државотворну опозицију, а у ствари су проруске десничарске странке. Блок неће моћи да освоји значајан број посланичких места у Скупштини и радије ће поново остати опозиција Вучићу;
- „Војислав Шешељ – Српска радикална странка“ је великосрпска десничарска радикална политичка снага на чијем је челу ратни злочинац Шешељ. Он се већ изјаснио да ће странка самостално изаћи на парламентарне изборе (питање је да ли ће успети да пређе границу од 3 одсто. Ако успе – онда ће ући у владајућу коалицију), а изаћи ће на локалне изборе заједно са СНП. Ова опција ће јој дати прилику да постане популарна и изврши притисак не само на органе локалне самоуправе, већ и на централну власт.
Коалиција „Србија против насиља” (СпН), који чини 8 проевропских партија, на чијем је челу Мирослав Алексић (лидер Народног покрета), још није предао своју листу РИК-у. Странке су чак потписале и „Споразум у име победе“, који се обавезује да ће „поштивати“ (једни друге), „ненападати“ савезнике, „координирати“ акције, „фокусирати се на промену злочиначког режима“ и чинити све што је „потребно за победу.“ Коалиција може добити онолико гласова колико и СНП, а тражиће и савезнике за формирање владине коалиције. Истовремено, није сасвим јасно зашто њени челници не предају изборну листу. То сугерише тешке унутрашње дискусије у овако турбулентној коалицији. Можда се нису сви сложили са Алексићевом одлуком да из блока искључи Бориса Тадића из Српске демократске странке (један од најпосвећенијих европских политичара Србије). Мотивација је била, искрено, натегнута – „недостатак места на листи”! А Тадић би могао да буде значајна помоћ проевропском блоку у процесу формирања провладине коалиције и владе.
РИК очекује изборне листе партија националних мањина (албанске, бошњачке, мађарске, хрватске), Народне странке десног центра, Савеза комуниста Југославије, Руске партије, Покрета обнове Краљевине Србије и других. Чак и ако добију неколико мандата, неће суштински утицати на састав Скупштине и постаће лојални савезници провладине коалиције, или ће гласати ситуационо.
Изборна кампања ће, као и обично, бити интензивна и праћена скандалима и међусобним оптужбама. Према резултатима избора, Скупштина ће постати политички разноврснија, што ће отежати формирање владе и расподелу министарских ресора. Уосталом, улози су прилично велики – или ће Србија заузети јасан проевропски курс, или ће покушати да балансира између Истока и Запада.
