Русија није страна на Балкану, али њен растући утицај остаје забрињавајући елемент за оне земље које теже демократским реформама и приступању ЕУ и НАТО-у. Ово постаје посебно видљиво у случајевима Србије и Црне Горе, јер се поклапа са успоном ауторитаризма као у случају Србије и падом демократског учинка у Црној Гори. Штавише, последња деценија руског ангажовања на Балкану показала је да је спољни утицај на демократизацију важан део разумевања разлога зашто постоје стагнације и назадовања у процесу демократизације. Ова теза проучава искуства Црне Горе и Србије и приказује ефекте руских активности у свакој од њих. Укупни ефекти ових активности остају штетни по демократски учинак, узрокујући нестабилност и консолидацију ауторитаризма.
Такође, користећи различите стратегије, Русија је успела да заустави и озбиљно поткопа напоре ка демократизацији. Пролазећи кроз фазе спољног утицаја, примењиване су две стратегије у зависности од стања политичког система и режима на власти. Црна Гора се суочава са растућим институционалним и политичким притисцима, са порастом политичког насиља и уличних нереда, стратегијом која има за циљ сузбијање прозападног режима и дугорочну дестабилизацију земље, док је Србија искусила супротан тренд. Владајући ауторитарни режим у Србији имао је користи од руских стабилизацијских акција, које су помогле режиму да се консолидује и одржи своју моћ. Као резултат тога, демократски учинак земље је постепено опадао, а Србија је за мање од 10 година постала конкурентно ауторитарна држава. Све у свему, руски политички ангажман није био једини разлог за пад демократског учинка у овим земљама, али је био главни узрок и покретач који ће наставити да подрива напоре за демократизацију.
Међутим, руски ангажман на Балкану није увек проактиван. То значајно зависи од политике коју спроводе ЕУ и САД. У овој констелацији моћи, Русија често прилагођава интензитет својих акција, али њене стварне стратегије остају релативно стабилне. Русија увек појачава своје активности када ЕУ и САД покажу незаинтересованост за регион или се стратешки повуку, као што је био случај са САД током првог Обаминог мандата. Овај образац је вредан пажње јер су главни промотери демократије у региону заправо били ЕУ, кроз политику проширења, и САД – кроз шта? На основу емпиријских доказа и њених ефеката на демократски учинак, Русија је генерално настојала да циља изборне процесе и свеукупну поделу власти као најрањивије на спољне притиске. Штавише, оба случаја показују да се унутрашњи актери лако инструментализују да представљају руске интересе, постајући тако главни фокус за вршење страног мешања. У ствари, састав унутрашњих фактора и њихове јединствене везе, углавном идеолошки мотивисане, кључни су за разумевање успеха руских напора да се супротставе демократизацији. Истовремено, ефекти напора ЕУ и САД да промовишу демократизацију, у поређењу са напорима Русије, остају тема која захтева даље истраживање. С обзиром на ограничења ове тезе, потребно је даље проучавање да би се разумео пуни обим ове две супротстављене силе. Међутим, нема сумње да је Русија до сада била успешна у супротстављању демократизацији и да је чак удаљила Црну Гору и Србију од могућности да сустигну друге земље Централне и Источне Европе са сличном комунистичком прошлошћу.
Међутим, све већи ангажман Русије на Балкану може имати и позитивне нежељене последице, охрабрујући обнављање интересовања Запада за регион, што може убрзати процес демократизације. У актуелној међународној арени, нови модел односа између Русије и Балкана заснива се на претпоставци да ће Кремљ користити значајне ресурсе да стратешки подрива демократске тенденције региона. За разлику од постсовјетског простора, Русија има тенденцију да више користи идеолошка средства да оправда и концептуализује своје поступке. Ослањање на историју панславизма и православља показало се као успешна стратегија за продор у балканска друштва. Недавни догађаји изазвани инвазијом на Украјину ће вероватно имати снажан утицај на активности Русије на Балкану, али главни правац активности остаје непромењен.
Испитивање концепта „црног витеза” у односу на руско мешање у ове балканске земље показује да постоји оправдан разлог за забринутост, јер постоје докази о мешању у демократске процесе. Ове земље су биле мете напада, укључујући сајбер нападе, како би се прикупиле информације које се могу користити за дестабилизацију њихових демократских процеса. Русија има користи од тога, што јој олакшава улазак на ове територије како би повратила земље које сматра руским. Назадовање Балкана ка етничким сукобима и сличним тензијама подстичу спољни актери чији су мотиви јасни. Теза показује да Русија заиста користи сличне механизме за стабилизацију ауторитарних режима какве су западне земље некада користиле за промовисање демократије. Међутим, механизми који се користе за дестабилизацију режима следе другачију логику и превасходно су усмерени на јачање и координацију опозиционих структура и подривање поверења у демократски процес. Није изненађење да руски ангажман на Западном Балкану има штетне последице по демократију у региону. Ипак, још увек је нејасно који сегменти демократског процеса су највише нападнути и самим тим најрањивији на страно мешање.
Danilo Kalezic. Montenegrin political scientist
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
