У филму Стивена Спилберга „Спасавање редова Рајана“, војна јединица је послата иза непријатељских линија да спасе једног војника. Поред приче о спасавању, филм поставља тешко питање: коју цену би цео систем требало да плати да би заштитио једну особу?
Црна Гора сведочи сопственој, али не тако херојској операцији. Њен наслов би могао бити „Спасавање редова Спајића“.
Контроверза око докумената који наводно повезују премијера Милојка Спајића са резервним снагама Војске Србије открила је више од још једне спорне епизоде из његове биографије. Разоткрила је архитектуру кроз коју се ствара и врши политички утицај у Црној Гори.
Доступни документи нису утврдили да се Спајић добровољно придружио српској војсци или да је остао део њених резервних снага. Након што је признао своје српско држављанство и затражио отпуст из истог у фебруару 2023. године, очигледно је морао да регулише свој статус војне службе пре него што је поступак могао бити завршен. Његов отпуст из српског држављанства документован је у јуну 2023. године.
Ипак, политички важно питање није ограничено на оно што документи доказују. А то је како су записи који потичу из институција једне државе постали политички капитал у другој.
Као што сам тврдио у студији „Мреже полуге: Српски утицај и демократска рањивост у Црној Гори“, документ не мора да поткрепљује тврдњу која му се приписује приложена да би вршио принудну моћ. Потребно је само да изгледа довољно аутентично да генерише неизвесност, довољно озбиљно да наметне репутационе трошкове и доступно домаћем посреднику способном да темпира и појача његово објављивање.
У том тренутку, информација постаје полуга.
Ово је карактеристично за садашњу фазу српског утицаја. Београд се више не ослања искључиво на идеолошки афинитет, отворено политичко спонзорство или јединствени блок лојалних актера. Он делује кроз диференцирану мрежу политичких посредника, медија блиских властима у Србији, нетранспарентних финансијских канала, организованих дигиталних мрежа, клерикалних структура и домаћих посредника.
Неки од ових актера остају директно подређени Београду. Други настоје да стекну већу аутономију, али настављају да зависе од српских медија, од институционалних информација, финансирања или црквеног легитимитета. Систем не захтева њихову потпуну лојалност. Потребна му је само способност да се утврди цена њихове непослушности.
Случај Спајић илуструје принудно деловање посредством посредника. Административна документација, пословни документи, преписка, снимци или селективно уређивани материјал могу се прибавити и дистрибуирати преко посредника. Неки могу бити аутентични, други манипулисани. Њихова принудна вредност делимично лежи у немогућности мете да зна шта још постоји, ко тим материјалом располаже и када би могао бити објављен.
Претња не мора бити отворено изречена. Она може довести до антиципативног попуштања: политичког понашања унапред прилагођеног јер мета разуме да цена аутономије може бити активирана у сваком тренутку.
Из ове перспективе, Београд можда нема много интереса за уклањање Спајића. Ослабљени премијер, зависан од странака повезаних са Србијом и свестан да српске институције могу поседовати додатне информације о њему, може бити кориснији од његове замене. Политички утицај се не користи увек да би се уништила мета. Често се користи да би се та мета држала под контролом.
Ово такође чини операцију спасавања Спајића политички двосмисленом. Неки актери га бране како би сачували стабилност владе. Други га могу заштитити јер његова рањивост чува њихов сопствени утицај. Иста мрежа може повећати притисак на премијера, регулисати тај притисак, а затим се представити као неопходна за његов политички опстанак.
Заштита и принуда нису супротстављени елементи унутар система утицаја. Оне су комплементарни инструменти.
Овај систем функционише кроз институционалне сиве зоне. Неки административни досије из Србије може бити аутентичан, док политичко тумачење које му се приписује може бити обмањујуће. Портал може бити регистрован у Црној Гори, а да зависи од финансирања или уредничког садржаја из Србије. Наизглед спонтано окупљени волонтери могу пружати професионално организоване услуге у оквиру кампање. Свака активност може деловати законито када се посматра одвојено. Њихова координација и кумулативни ефекат откривају инфраструктуру утицаја.
Црногорске институције су и даље недовољно опремљене да препознају ову конверзију. Држављанство се третира као административно питање, цурење докумената као медијска контроверза, политичко финансирање као рачуноводствено питање, а координисана онлајн активност као спонтано исказано јавно мњење. Раздвајањем појединачних инцидената, институције не успевају да виде мрежу.
Одговор стога не би требало да буде ни аутоматска осуда Спајића нити његова безусловна заштита. Документи, њихово порекло, ланац чувања и пут до црногорске политичке сцене морају се независно испитати. Институције треба да утврде ко их је добио, ко је изабрао време њиховог објављивања и да ли је њихово пласирање повезано са неким именовањем, одлуком о коалицији или спољнополитичким ставом.
Ово није аргумент против српског идентитета, верске праксе или легитимне политичке сарадње са Србијом. Демократска самоодбрана мора бити усмерена против прикривеног страног усмеравања, нетранспарентног финансирања, координисане обмане и коришћења приватних информација или зависности с циљем ограничавања политичког избора.
Централно питање је стога веће од Спајића. Може ли Црна Гора заштитити уставну аутономију својих институција без заштите појединачних политичара од одговорности? И може ли чланица НАТО-а и кандидат за ЕУ наставити да дозвољава да документи које контролише друга држава и који циркулишу преко домаћих посредника обликују њене најважније политичке одлуке?
У Спилберговом филму, редову Рајану се говори да мора живети живот достојан цене која је плаћена да би био спасен. Црна Гора би требало да постави своје, мање сентиментално питање.
Ако се држава мобилише да спасе редова Спајића, шта се тачно штити: уставни ауторитет црногорског премијера – или рањивост која га чини подложнијeм контроли?
И ко ће испоставити рачун када се операција спасавања заврши?
Danilo Kalezic. Montenegrin political scientist
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
