Александар Вучић је 26. марта упозорио Србе да се њихова земљаби Република Српска суочавају са изазовним временима.
„Тешки дани су пред Србијом“, написао је он на друштвеним мрежама. „У овом тренутку није лако рећи шта смо сазнали у протеклих 48 сати… Витални национални интереси и Србије и Републике Српске су директно угрожени. У наредним данима обавестићу народ Србије о свим изазовима са којима се суочавамо. Биће тешко, најтеже до сада. Борићемо се, Србија ће победити».
Напетост је расла до петка док су политичари и експерти износили своје верзије о могућим претњама на које се позивао председник Србије.
У петак, 29. марта, касно увече, Вучић је одржао говор у коме је објаснио на шта је мислио када је упозорио да се над Србијом надвијају тешка времена.
Косово на путу ка Савету Европе
Први изазов означио је процес пријема Косова у Савет Европе (СЕ).
Комитет за политичка питања и демократију Савета Европе одобрио је закључак известиоца за питање Косова Доре Бакојанис, која је прелдожила да се одобри пријем Косова у Савет Европе. Претпоставља се да ће коначна одлука о том питању бити донета у мају.
Претпоставља се да је руководство Србије огорчено самом чињеницом да Савет Европе у своје редове заправо прима делимично признату државу, „територију”. Али чињеница да се Савет Европе није обазирао на бројне притужбе српске стране на кршење права Срба на Косову изазвало је још више негодовања у Вучићевом говору. Српски председник је образложио зашто Приштина не заслужује да се прими у Савет Европе, илуструјући своју причу примерима о дискриминацији и репресији над Србима на Косову.
Још једна грешка Савета Европе, сматрају српске власти, била је то што приликом разматрања косовске апликације није узето у обзир неиспуњавање обавеза Приштине по претходно договореним (посредством ЕУ) споразумима. Реч је, пре свега, о неуспеху косовских власти да створе Заједницу српских општина (ЗСО). Иако су се раније и ЕУ и САД изјашњавале о потреби примене овог споразума, у контексту приступања Савету Европе ЗСО није помињана. Једини услов који је Приштина морала да испуни пре него што је почела приступна процедура био је враћање земљишта манастиру Високи Дечани (Српска православна црква) и тај услов је био испуњен.
Промена односа Грчке према косовском питању била је још једна ствар која је огорчила српског председника, али и српску политичку заједницу. Вучић је у свом обраћању оштро критиковао став известиоца за Косово Доре Бакојанис, представнице Грчке у Комитету Савета Европе, која је понудила подршку пријему Косова без икаквих додатних услова.
Београд традиционално рачуна на подршку Атине у унапређењу своје визије косовског питања јер Грчка није признала независност Косова, као и због дугогодишњих српско-грчких веза у историјској, културној и верској сфери. Сходно томе, позицију грчког делегата у Савету Европе српске власти доживљавају као претерано емоционалну.
У недавним говорима Вучић је одлучио да престане да истражује могуће кораке Србије као одговор на потенцијално приступање Косова Савету Европе, напомињући да ће реакција бити „снажна и одговорна“. „О томе ћемо наставити да разговарамо, спреман сам да саслушам мишљење Скупштине и владе. Спремићемо се и сачекаћемо“, рекао је Вучић .
Јасно је да приступање Косова Савету Европе изазива огорчење у Србији и због тога што оно заправо означава нову фазу признавања независности Косова. Зато је за српско руководство кључно да до тога не дође, али ако и до тога дође, да учини све да тај корак не доведе до „домино” ефекта. Стога се Вучићева изјава о „снажној реакцији“ не може узети здраво за готово.
Међутим, приметно је да у својим последњим обраћањима Вучић никада није форсирао тему могућег иступања Србије из Савета Европе, вероватно због неповерења у ширу подршку јавности овом потезу. Али што је ближи датум коначне одлуке о пријему Косова, то питање може да постане све релевантније. Уз подршку пропаганде коју спонзорише влада и добивање подршке јавности за такав потези даље је могуће.
Не могу да се искључе ни други демаршеви које Београд још није најавио.
Резолуција о геноциду и његова импликација
Још један изазов са којим се Срби тренутно суочавају, према речима српског председника, је очекивано усвајање у априлу на Генералној скупштини УН резолуције којом се масовно убијање Бошњака у Сребреници 1995. године признаје као геноцид.
Као што је познато, 2015. године слична одлука није наишла на подршку у Савету безбедности УН због вета који је ставила Русија. Сада је разматрање покренула Немачка (и формално, Руанда), међутим, Вучић у томе оптужује Запад, који ће уживати подршку муслиманских земаља. „Западне земље желе да нас доведу у тешку позицију“, рекао је он. „Против нас ће стајати колективни Запад, … плус значајан број муслиманских земаља.“
Резолуција Генералне скупштине УН неће бити обавезујућа, али председник Србије не искључује да ће након признавања догађаја у Сребреници геноцидом постојање Републике Српске бити доведено у питање као ентитет који је наводно формиран на основу геноцида. Осим тога, према његовом мишљењу, „само на основу једне неправоснажне пресуде Република Српска ће бити обавезна и да плати ратну одштету“.
Међутим, поставља се питање одакле уопште такве претеће прогнозе.
Прво, евентуално усвајање Резолуције на Генералној скупштини УН нема никакве правне импликације (то признаје и Вучић).
Друго, геноцид у Сребреници ВЕЋ је међународно признат. Међународни суд правде УН-а у Хагу је још 2007. године прогласио геноцидом убиство 8.000 босанских Муслимана у граду Сребреници 1995. године. Није јасно зашто би се ствари одједном промениле након усвајања необавезујућег документа Генералне скупштине УН.
Значајно је да, поред Вучића, уље на ватру долевају још два најпрорускија политичара у региону, Милорад Додик и Александар Вулин, као и руски пропагандни медији.
Ко год да је аутор ових алармантних сценарија и на каквим год доказима они били засновани, у овом тренутку је главно да српско руководство у њих и верује и да ће деловати на основу ових прогноза.
Одговор Београда
Али шта ће тачно српске власти да предузму у тешким данима који су пред нама?
Као што је већ поменуто, Вучић у свом обраћању није поменуо никакве конкретне кораке који би били предузети у вези са приступањем Косова Савету Европе, а није се ни осврнуо на потенцијални одговор Србије на усвајање резолуције о Сребреници и вероватне даље потезе у односу на Републику Српску.
Међутим, генерално говорећи, Вучић јесте разјаснио неке своје краткорочне планове.
Србија ће у спољнополитичкој арени настојати да убеди своје западне партнере, истовремено тражећи подршку ван „колективног Запада“.
Вучић је током говора 29. марта најавио посету Француској на позив Емануела Макрона. „Добио сам званичан позив француског председника Макрона, ова посета ће бити од великог значаја за Србију, замолићу га да води рачуна о међународно-правним нормама, посебно о обавези стварања Заједнице српских општина“, рекао је он.
Истовремено, током председничког обраћања, у присуству званичника Владе Србије, саопштено је да је Вучић добио позив за учешће на самиту БРИКС-а (Бразил, Русија, Индија, Кина, Јужна Африка, Египат, Етиопија, Иран и Уједињени Арапски Емирати) као специјални гост. Јасно је да су време и место објаве били све само не случајни – они служе као упозорење Западу да ће Србија покушати да пронађе пријатеље ван Европе ако јој европски партнери окрену леђа (прихватањем Косова у Савет Европе или помињањем геноцида у Сребреници…)
„Опет смо пред биткама“
Промениће се и политика унутар Србије.
Вучићеве изјаве показују да он покушава да окупи грађане (око себе) пред надолазећим претњама. То може значити да ће у земљи бити више ауторитарности и мање демократије.
Још један знак промене је текућа милитаризација Србије. Вучић је у последње време био редован и чест гост на војним вежбама, изложбама наоружања, одбрамбеним фабрикама, истраживачким институтима, одржавао састанке са војском, непрестано наглашавајући потребу јачања одбрамбених способности Србије. Овај курс ће бити завршен након формирања нове владе. Вучић је за премијера предложио актуелног првог потпредседника Владе и министра одбране Милоша Вучевића за место председника Владе. Вучевић ће на том месту заменити Ану Брнабић, која је некоћ била постављена као демонстрација либералне политике Србије и усмерености земље на економски развитак. Именовање би вероватно требало да покаже да је Београд променио приоритете у смеру заштите националних интереса, пре свега јачањем националне одбране, развојем војне индустрије и јачањем војске…
„Борићемо се. Србија ће победити“, ове речи са Вучићевог Фейсбука од 26. марта могу се сматрати кратким акционим планом Србије, посебно нове владе.
Само ће време показати на шта је тачно Вучић мислио под „борити се“ и „победити“ и да ли ове његове изјаве нису можда најава тешких времена за цео регион…
