Охридски споразум, потписан 2001. године, окончао је оружани сукоб у Северној Македонији. Током протеклих 25 година, земља је одржавала мир, док две заједнице које су некада биле у рату сада заједно граде заједничку државу. Заједничким залагањима, Северна Македонија је прешла дуг пут од бивше југословенске ратом захваћене републике до поштоване чланице НАТО-а и кандидата за чланство у ЕУ. Међутим, систем власти и друштвени односи обликовани Споразумом пре четврт века, с непосредном сврхом окончања сукоба, сада – након четврт века мира, захтевају преиспитивање и побољшање.
Споразум који је ућуткао оружје
Охридски споразум потписали су 13. августа 2001. године тадашњи председник Борис Трајковски и лидери четири највеће политичке странке у земљи. Тадашњи генерални секретар НАТО-а Џорџ Робертсон је након потписивања рекао да је то „важан дан за повратак мирном и нормалном животу“.
Мировни споразум је окончао вишемесечне борбе између македонских снага безбедности и албанских побуњеника Националноослободилачке војске. У борбама је погинуло седамдесет два војника и полицајца, док је број убијених албанских побуњеника и даље споран, са проценама које се крећу од око 100 до више стотина. Међутим, за разлику од ратова у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову, оружани сукоб је заустављен пре него што је ескалирао у много већу трагедију, захваљујући политичком компромису постигнутом посредовањем ЕУ и Сједињених Држава.
Охридски споразум је очувао унитарни карактер државе, одбацујући територијална решења за етничке сукобе. Компромис је постигнут у облику уставних и законских промена усмерених на јачање права и политичке заступљености Албанаца.
Спровођење Охридског споразума током четврт века трансформисало је политички и институционални пејзаж земље. Албански језик је постао много видљивији у јавном животу и државним институцијама, док су механизми инклузивне заступљености постали део политичког система. Албанци су постали знатно боље заступљени у државним институцијама, војсци и полицији, албанске странке су постале стални део владајућих коалиција, а албански политичари заузимају највише функције у држави.
Тешкоће у спровођењу
Спровођење одредби Охридског споразума, које су предвиђале уставно и правно реструктурирање, није паралисало систем јавне управе нити учинило државу нефункционалном, као што се догодило са другим мировним споразумима у региону (Дејтонски споразум у Босни и Херцеговини). Међутим, Охридски споразум није постао коначно решење за све сложене проблеме и није пружио свеобухватан одговор на сва спорна питања.
Конкретно, према речима албанских стручњака, тумачење Закона о употреби језика остаје предмет политичких и правних спорова, док неке институције и општине и даље пружају примере непотпуне примене законских одредби. Поред тога, последњих година принцип пропорционалне заступљености није увек примењиван на начин који испуњава очекивања албанске заједнице.
Истовремено, многи етнички Македонци тврде да је спровођење политике правичне заступљености створило неправедне услове у којима се предности могу стећи искључиво на основу етничке припадности. „Постоји дискриминација која фрустрира многе у македонској заједници јер се Албанцима често даје предност при запошљавању како би се испуниле квоте заступљености у јавном сектору“, рекао је за Дојче веле Стојанче Ангелов, полицијски генерал током сукоба 2001. године. Постојећа правила довела су до апсурдних случајева у којима су људи мењали своју етничку припадност како би добили посао.
У потрази за обостраним разумевањем
Иза оног што се чинило да су техничке потешкоће у примени Оквирног споразума крију се суштинска неслагања. Експерти сматрају да је корен постојећих противречности у томе што Албанци и Македонци на суштински различите начине оцењују споразуме постигнуте у Охриду пре четврт века.
„Највећи неуспех, по мом мишљењу, јесте то паралелно са спровођењем Оквирног споразума, нисмо изградили обострано разумевање о њему“, каже Васко Попетревски, искусни новинар и главни уредник програма 360 степени, једног од водећих програма за политичко и истраживачко новинарство Северне Македоније. „Током протеклих 25 година фокус је био на нормативним аспектима, док је врло мало пажње посвећено помирењу“, рекао је он у интервјуу за БИРН.
Међу албанским стручњацима постоји став да је део македонског политичког естаблишмента и јавности прихватио споразум под принудом, у ванредним околностима оружаног сукоба, док су компромисне одлуке за проширење права Албанаца усвојене од стране македонске већине биле и даље доживљаване као болан губитак. „Проблем је што ни данас Охридски споразум не ужива широку подршку међу етничким Македонцима“, објашњава новинар и аналитичар Џелал Незири у коментару који цитира истраживачки центар Опсерваториј за Балкан, Кавказ и Трансеуропа (ОБЦТ). „Постојала је перцепција да су Албанци ‘одузели македонску државу Македонцима’. Овај дуалитет прати земљу последњих 25 година“, рекао је истраживач и публициста Беким Адили за ОБЦТ.
Исто тако, за многе етничке Албанце Охрид представља кулминацију дуге борбе за већу равноправност и признавање права. У међувремену, за многе етничке Македонце, Охридски споразум остаје повезан са оружаним сукобом и са осећајем да су колективна права и уступци „изнуђени употребом оружја“. „Један наратив храни други“, примећује Попетревски.
Међутим, Македонци и Албанци имају различите погледе не само на Охридски споразум већ и на новију историју своје земље. Имају „своје” медије, своје политичке странке, своје политичаре… Како би описали тренутну ситуацију, из ОБЦТ цитирају заменика министра спољних послова Зорана Димитровског: „Албанци и Македонци живе подељени, иако у међусобној кохабитацији“.
Кроз дијалог
Упркос постојећим контрадикторностима, огромна већина стручњака који коментаришу 25. годишњицу Охридског споразума не предвиђају избијање сукоба или дестабилизацију. Примећују се сложена и спорна питања у вези са применом Охридског споразума и прилагођавањем његових одредби савременој реалности, али нико не оспорава суштински значај Споразума за даљи развој земље. Скреће се пажња на противречности које постоје између Албанаца и Македонаца, али се све оне представљају као питања која се могу и требају решавати дијалогом и тражењем обострано прихватљивих решења. Истиче се да је тежња ка придруживању Европској унији обједињујући циљ за све водеће политичке снаге и грађане без обзира на националну припадност.
Закључке експерата потврђују изјаве водећих политичара Северне Македоније поводом 25. годишњице потписивања Охридског споразума.
Четврт века после Охрида, њено главно достигнуће остаје не само крај оружаног обрачуна, већ и успостављање суживота као неопходног услова за функционисање и развој државе и развој дијалога као јединог прихватљивог средства за решавање несугласица. Истовремено, искуство ових година показује да су уставне промене и правни механизми недовољни уколико нису подржани узајамним поверењем, праведним институцијама и свакодневном сарадњом. Европске интеграције дају додатни подстицај за тражење одрживих решења, али ће права отпорност државе зависити пре свега од спремности друштва, политичара и државних институција да заштите права грађана и истовремено спрече политичку експлоатацију етничких подела. Тек тада ће компромисни мировни споразум из 2001. године, који је постао темељ зрелог, инклузивног и стабилног друштва, у потпуности испунити своју мисију и коначно постати део историје.
Аналитичка група CWBS-а
