Покрет „Друга Украјина“, који је створио „Путинов кум“ Виктор Медведчук, почео је са активним радом у Србији, чак је добио и свог представника у парламенту. Зашто је проруски политичар кога је Украјина оптужила за велеиздају имао било какав интерес за Балкан?
Покушаћемо да одговоримо на ова и друга питања у овом чланку.
Ко је „Путинов кум“?
Виктор Медведчук је постао прилично озлоглашен у украјинској политици.
Адвокат по образовању, некада је био познат по својој злогласној одбрани украјинског песника дисидента Василија Стуса пред совјетским судом који је саслушао тужиоце, признајући песникову кривицу иако се Стус изјаснио да није крив, чиме је Стус заправо послао иза решетака на 10-годишњу казну затвора. логора и још пет година изгнанства. Стус никада није изашао из затвора где је на крају умро.
После стицања независности Украјине, Виктор Медведчук је ушао у политику. Био је заменик, па чак и потпредседник украјинског парламента. Треба напоменути да „Путинов кум” није надимак – Медведчукова ћерка Дарина је заиста постала Путиново кумче 2004. године.
Почетком 2000-их Виктор Медведчук је био „сиви кардинал“ тадашњег председника Леонида Кучме, на челу његове администрације. На овој позицији, новембра 2004. године, суочио се са „наранџастом револуцијом“ – масовним протестом на централном тргу Кијева, Мајдану независности (отуда позната дефиниција протеста – „Мајдан“). Људи су изашли на улице због тешке изборне малверзације коју је организовала тадашња власт током председничких избора.
Мирни протест који је трајао више од месец дана окончан је компромисом. Влада је пристала да се понови гласање, такозвани „трећи круг“ председничких избора. Овога пута победу није славио проруски Виктор Јанукович, већ прозападни Виктор Јушченко. С друге стране, опозиција је прогурала уставну реформу (неки кажу да је аутор Медведчук) која је ограничила председничка овлашћења.
Упркос поразу свог политичког тима као резултат „наранџастог Мајдана”, Виктор Медведчук је задржао активну улогу у украјинском политичком животу и никада није напустио велику сцену чак ни након што је Русија покренула почетну инвазију на Украјину 2014. Штавише, заједно са својим тима, Медведчук је учествовао у разним украјинско-руским преговарачким форматима у име Украјине. Медведчук је до 2018. године био члан Трилатералне контакт групе која се бавила хуманитарним питањима.
Али како се назирала инвазија у пуном обиму, односи између „Путиновог кума“ и украјинских власти су се погоршали. Против Медведчука је покренут кривични поступак због сумње да је починио више кривичних дела: задирање у територијални интегритет Украјине, крађу природних ресурса, преношење тајних информација руским специјалним службама, велеиздају и помагање у деловању терористичке организације.
Након што је избио велики рат 2022. године, Медведчук је покушао да остане пригушен и да организује сопствени бекство из земље пре него што је ухапшен.
Једна верзија оригиналног руског ратног сценарија тврдила је да је блицкриг Кремља против Украјине предвиђао именовање Медведчука за шефа руске окупационе администрације.
„Украјина у егзилу“ или „Друга Русија“?
Украјина је 21. септембра 2022. у оквиру размене предала Русији Виктора Медведчука. Избегао је казну и заједно са 56 руских војника отишао у Руску Федерацију. Уместо тога, 215 украјинских војника вратило се у Украјину из руског заточеништва.
Медведчук се брзо прилагодио политичком егзилу и само неколико месеци након пресељења у Русију основао је организацију „Друга Украјина“. Његов прави циљ, што је јасно из његових изјава и поступака, јесте уједињење проруских грађана Украјине (или бивших грађана, попут самог Медведчука, коме је украјинско држављанство одузето почетком 2023. године) углавном ван Украјине. У перспективи, очигледно је да се на основу ове заједнице планира формирање друштвено-политичког покрета, који би могао да игра улогу „опозиционе украјинске странке“, која ће заузети отворен антиукрајински став подршке руска агресија.
Унутар Украјине, стварање таквих снага било би немогућ подухват јер би се то доживљавало као „стокхолмски синдром“ или „издаја“. Док у Русији, таква активност изгледа сасвим природно – као још један хибридни елемент руске агресије на Украјину.
Балкански правац
Међутим, како се испоставило, Медведчукова кретања неће бити ограничена само на границе Руске Федерације.
У августу 2023. године почело је са радом њено представништво у Србији, а на чело је дошао Драган Станојевић.
Он је прилично позната проруска личност са дугом политичком биографијом. У Украјини је боравио неко време, али се тренутно Станоевич налази ван њених граница, јер је под украјинским санкцијама због различите подршке Руске Федерације.
Српски медији тврде да је Станојевићева сарадња са Медведчуком почела пре много година, још у Украјини. Отуда његова појава као представникаПројекат „Путинова кума” не делује изненађујуће. Остаје, међутим, питање – какве везе има „Друга Украјина“ са Србијом?
Одговор може бити следећи: развој Медведчуковог покрета укључује активности не само у Русији, већ и у другим земљама, пре свега у довољно проруским.
Ова верзија има право на живот јер такав корак може изгледати сасвим прикладан са становишта циљева „Друге Украјине“.
Није тајна да постоји значајан број украјинских држављана који су после инвазије 24. фебруара 2022. побегли из своје домовине у Европу, укључујући Србију и суседне земље, пре свега Црну Гору. Међу њима су и становници Крима, Донбаса и других региона Украјине који су или су били под руском окупацијом. Значајан део ових расељених Украјинаца задржао је или је могао да врати своје украјинске пасоше, јер им њихово поседовање даје предност у добијању државне помоћи у европским земљама. Према непровереним извештајима, нису сви из овог контингента украјинске патриоте – међу њима има руских симпатизера или чак тврдокорних Путинових присталица. Неки од њих остају у земљама чланицама Европске уније.
Ови људи су важан људски ресурс за „Другу Украјину“. Стога је организација свесна тога и активно ће ангажовати ове људе из свог београдског седишта.
Ево шта је о томе рекао Станојевић у недавном интервјуу:
„Много Украјинаца је против владе. Неки су отишли у Србију, неки у Русију а неки у Европску унију. Има доста оних који су против власти. Ови људи долазе код мене са захтевима за помоћ, правним саветима и питањима о боравишним дозволама. Али траже да не објављују оно што су са мном комуницирали, јер се плаше своје земље.
Волео бих да постоји нова платформа која може више да уједини народ него поједини политичар.”
Овде бисмо могли да завршимо анализу целе репрезентације „Друге Украјине“, али постоји једна замерка.
„Друга Украјина“ и њен лидер очигледно се неће ограничити на питање Украјине и већ су озбиљно полагали право на активно учешће у унутрашњем политичком животу Србије.
„Друга Украјина“ или „Друга Србија“?
Драган Станојевић је на прошлим парламентарним изборима био на листи Бранимира Несторовића „Ми – глас народа” и сада ће добити посланички мандат. Тако ће Станојевић, као један од челника блока, користити респектабилну платформу, док ће Медведчукова организација бити званично представљена на државном нивоу у Србији.
Станојевић је у кампањи и непосредно после гласања, наравно, помињао „Другу Украјину”, али су главне теме његових јавних изјава биле везане за српску политику – спољну и унутрашњу. Неки од њих су релевантни управо у контексту руско-украјинског рата, попут оног о увођењу санкција Русији (Станојевић је, наравно, категорички против). Али већина његових изјава тиче се актуелног политичког живота у Србији и питања која посебно забрињавају Србе. То су пре свега постизборни протести, Косово, европске интеграције.
О ситуацији у Србији не говори гласно само шеф представништва, већ и сама организација која редовно објављује коментаре на политичка дешавања у земљи.
Ево шта је Виктор Медведчук, председник одбора Другог украјинског покрета, рекао о митинзима против наводних изборних прекршаја:
„Данашњи догађаји у Србији су класична ’револуција у боји’, у којој се нацисти маскирају у демократе и политичке криминалце који тврде да уводе ред.
Ево шта је рекао о европским интеграцијама Србије:
„…остаје отворено питање зашто улазити у Европску унију ако се одатле постављају челници земље, без обзира на јавно мњење. Европска унија данас следи пример НАТО-а који је без разлога бомбардовао Југославију и раскомадао је. И јасно је да је кретање ка ЕУ покрет ка даљем распарчавању Србије и елиминацији Срба као народа”.
А ево коментара објављеног на страници „Друга Украјина“ о изгледима за решавање косовског питања:
„Многи стручњаци истичу да време сада ради за Београд, а како се глобални свет урушава, а присуство САД у Европи све мање, Србија би за неколико година могла да добије прилику да сасвим безболно поврати Косово.
Може се претпоставити да у ситуацији када ће САД бити превише заузете другим стварима, нико се у Европи неће усудити да ратује са Београдом без подршке Вашингтона. Тада ће мотивисана српска војска извршити дуго очекивано наређење, а Албанија ће се суочити са хуманитарном катастрофом јер ће милионски талас избеглица доћи из непризнате земље”.
У ствари, реч је о већ осмишљеном наративу о „Другој Србији“, Србији која не улази у ЕУ; Србија, која почиње рат насилним повратком Косова; Србије, која је вазал Русије – јер, према Медведчуку, „ако се уклоне културно-историјске везе између српског и руског народа, Србија ће престати да постоји у свом националном смислу“.
„Украјински сценарио“ за Србију
Руски пропагандни медији на српском језику активно су ширили изјаве Медведчуковог покрета о Србији. (Ова чињеница, иначе, говори да српски правац у деловању „Друге Украјине“ није самосталан подухват, а да иза тога стоји Кремљ). После организовања „Путиновог кума” преко свогпредставник добио приступ Скупштини Србије, има још више могућности да промовише не толико „Другу Украјину“ колико „Другу Србију“.
Нејасно је да ли је Медведчукова организација добила задатак од Кремља или је дошла са иницијативом коју је касније одобрио Кремљ, али је реална чињеница да „Друга Украјина“ тренутно активно ради у српском правцу и да ће се очигледно ширити. своје активности на Балкану.
Крајем децембра 2023. године, Амбасада Украјине у Београду уложила је званичан протест Министарству спољних послова Србије, тражећи од Владе да обустави рад представништва „Друга Украјина”. Међутим, није било званичних изјава званичника у Београду да на било који начин осуђују рад те организације.
Истовремено, ситуација за Владу Србије на челу са Александром Вучићем изгледа прилично опасно. Очигледно је да је за Москву данашњи Београд превише прозападни и недовољно проруски оријентисан, превише неодлучан по питању Косова и превише активан у свом напретку ка ЕУ.
У блиској будућности можемо очекивати јачање проруске, антизападне, антиевропске и конфронтационе реторике око Косова од стране Медведчука и његовог тима како би извршили политички притисак на Вучића и агитовали Србе. Наиме, изградња „Друге Србије” по „методологији” (упутству) Кремља је већ почела – питање је само докле ће Београд дозволити Москви да иде у понављању „украјинског сценарија”.
