Посета председника Републике Српске Милорада Додика Русији, његов сусрет са Владимиром Путином и добијање руског одликовања показали су још већу лојалност Бања Луке Москви. У ствари, власти српског ентитета у Босни и Херцеговини су директно изјавиле да стоје на страни Русије, док Запад доживљавају ако не као свог противника, онда сигурно као опонента.
Крајњи помак ка Русији очигледно ће да има значајне дестабилизујуће последице по Босну и Херцеговину.
Крај неутралности
Додик није први пут у Русији од велике инвазије на Украјину, а посљедњи сусрет са руским председником, одржан у главном граду руског Татарстана Казању, био је њихов четврти у последње двије године. Међутим, најновија посета изазвала је посебну пажњу због радикално проруских изјава лидера РС – нетипичних чак и за њега.
Тако је раније Додик истицао свој „неутралан“ однос према руско-украјинском рату. У мају 2023., на пример, Путин му је захвалио на његовој „неутралности“ у вези са „конфликтом у Украјини“. Но Додик је овога пута говорио у другачијем тону.
Након разговора са Путином, Додик је у интервјуу за РТ (бивши Russia Today) истакао да је руском председнику пожелео „победу“ (напоменимо да је састанак два председника одржан убрзо након што су руске снаге заузеле украјински град Авдијевку). „Пожелео сам му даљње победе. Рекао сам да су све његове победе, победе Русије, и наше победе. И верујемо да је Русија на правој страни. За слободу људи, народа и држава. У том погледу председник Путин сада извршава веома важну мисију“, рекао је он. Медији су такође цитирали Додика да је „Русија била принуђена да заштити свој народ и да је због тога покренула специјалну војну операцију“.
Овим изјавама Додик не само да је поновио руске пропагандне клишее, већ је изразио и нови званични став Бањалуке, који је далеко од неутралног. Сада је дефинитивно проруски и антизападни.
Међутим, председник РС се није ограничио само на тему руско-украјинског рата, показујући да се радикализација Срба, које он представља, односи и на друга подручја.
Разговарајући са Путином о питању међународних санкција Русији и намераваног приступања БиХ НАТО-у, Додик је предвидљиво истакао да његов ентитет неће да дозволи БиХ ни једно ни друго. Његове опаске да је БиХ наводно под „протекторатом“ западних народа такође су биле прилично предвидиве. Али Додикова изјава да деловање западних демократија у РС представља „интервенцију“ (према цитирању „Руске газете“) постала је нова прекретница у конфронтацији босанских Срба и Запада. Треба подсетити да је једна од дефиниција појма „интервенција“ акт насилног мешања једне или више држава у унутрашње послове друге државе, усмерен против њеног територијалног интегритета или политичке независности).
Чини се да је Додик својим последњим разговором с Путином и својим изјавама за руске пропагандистичке медије одлучио да „спали све мостове“ са Бриселом и Вашингтоном…
Како би додатно учврстио ову поруку, Додик је прије доласка у Русију посетио и Белорусију, где га је срдачно дочекао Путинов савезник Александар Лукашенко.
Очигледно је да ће Република Српска од сада постати још агресивније упориште Кремља у региону. Али главни проблем је што Додиков поступак сигнализира промену курса не само за Бања Луку, већ и за Београд, јер лидер РС ради у тиму који води суседна држава.
А ту државу води Александар Вучић.
Посебни односи
Вучић стално, на разне начине, доказује да му је Додик међу најближим сарадницима. Председник РС присуствује готово свим јавним догађајима које Београд сматра значајним, укључујући прославу изборне победе, обележавање дана сећања, војне параде и изложбе… Најсликовитији пример да је лидер Срба у БиХ део Вучићевог тима Додиково је учешће на недавном војном састанку у Београду, где се придружио највишем руководству војске Србије. Тај састанак, одржан крајем јануара, по свакој прилици требао је да буде унутарњи догађај Републике Србије, али је присуство лидера РС, који је формално један од високих званичника суседне земље (БиХ), послужио очигледној сврси да се демонстрира изузетно блиске везе Београда и Бање Луке, као и између Вучића и Додика. Широка медијска покривеност догађаја само је допринела ширењу приче.
Међутим, посебан однос између председника Србије и председника Републике Српске одавно није тајна. Значајно је да је не тако давно лидер владајуће Српске напредне странке (СНС), потпредседник Владе и министар одбране Милош Вучевић изјавио да Запад врши притисак на Вучића, захтевајући од Додика да промени своје ставове. Вучевић је заправо јасно дао до знања да овај захтев није и неће да буде испуњен. Као што видимо, ни последње контроверзне изјаве Додика у Русији нису изазвале осуду српских власти и нису натерале Београд да се дистанцира од лидера Срба у БиХ.
Треба напоменути да иако је став председника РС тренутно много прорускији од оног који изражава руководство Србије, потези Београда у односу са Москвом такође сигнализирају спремност за изградњу још ближих српско-руских односа.
Вучићев недавни поздравни интервју руској државној новинској агенцији, сталне изјаве о неспремности да се уведу санкције Русији, набавци новог руског наоружања (система против беспилотних летелица) за српску војску – све то сугерише да Београд сарађује са Москвом и да су вољни да то чине и у догледно време. Стога последње Додикове изјаве не изгледају као нешто неприхватљиво, већ као компонента заједничког проруског курса који воде Београд и Бања Лука. Из разлога што власти Србије и Вучић лично очигледно не желе да се потпуно окрену ка Русији, јавна мисија подршке и развоја српско-руских контаката поверена је Додику, политичару из суседне државе.
Значајно је да је Александар Вулин, бивши шеф Безбедносно-информативне агенције Србије (БИА), који се сматра кључним савезником руске обавештајне службе на Балкану, који држи главни канал везе између српских власти и Кремља, пре два месеца послат да појача тим у Бања Луку, поставши фактички Додиков саветник.
Београд је вероватно одлучио да Бања Луци препусти улогу радикално проруског крила свих балканских Срба и настави да демонстрира равнотежу између Запада и Русије. Тим што су Додик, чланови његовог тима и Вулин ионако под западним (америчким) санкцијама.
На путу ка хибридном конфликту
Званичници Бања Луке вероватно верују да ће у овој фази сарадња са Москвом придонети поновном разматрању „изворног” Дејтонског споразума, помоћи да се еманципише од Канцеларије високог представника као тренутног механизма решавања проблема, те да ће да обезбеди проширење ентитетских права и овлашћења.
Радећи уз Додика који је лојалан Београду и Москви, српске власти остварују сопствене интересе који се не своде само на развој прекограничне заједнице Срба у региону (изградња „српског света“, како каже Вулин). ) или подржавање тежњи РС за постизање веће независности од власти БиХ. Београд се по свему судећи бави и другим питањима, између осталог и повећањем бирачке базе на рачун грађана суседне државе који имају српски пасош (техника „миграције бирача из РС у Србију“ већ је донела Вучићевој партији, како тврде, хиљаде гласова на последњим изборима) и покушај сарадње са Русијом преко „посредника“ из Бања Луке.
Заузврат, Кремљ, сарађујући са руководством Републике Српске, делује у складу са својом листом задатака. То укључује спречавање БиХ да уведе санкције, кочење европских интеграција БиХ (пошто процес подразумева координацију спољне и безбедносне политике) и осујећивање сарадње БиХ са НАТО-ом.
Према томе, фокусирајући се на сопствене потребе, Москва ће на сваки могући начин допринети наставку радикализације досадашњег курса Бања Луке, усмереног на конфронтацију са Сарајевом и Канцеларијом високог представника, и генерално на ескалацију сукоба између Републике Српске и Запада.
Очигледно је да се повећањем и интензивирањем утицаја Русије на Бања Луку, било директног или индиректног, неће да реше постојеће противречности између Републике Српске и власти БиХ. Штавише, они ће да се интензивишу, а старим споровима додаће се нове тачке нестабилности.
У неком моменту, конфронтација може да се претвори у прави хибридни конфликт, од којег ће корист да има искључиво Москва. Али изгледа да се Бања Лука и Београд не плаше таквог развоја догађаја..
