Не питајте да ли ће бити рата. Он је већ овде. Не мирише на барут, већ на тамјан и нафту. И док Патријарх љуби московски престо И док Додик прича о „слободи“, знајте – то није слобода. То је окупација. И није питање шта ћемо када почне, већ да ли ћемо уопште схватити да је већ почео. А почео је!
Замислите земљу у којој председник једног ентитета игра бегунца, а патријарх поштара. Али не било којег поштара – већ оног који носи писма директно од Владимира Владимировича Путина. Заправо, не морате ништа да замишљате. Ово је за вас Босна и Херцеговина у атмосфери српског света, тачније оно што од ње остаје када руска православна топовњача пристане уз обале Бањалуке.
Јер шта смо видели у протеклих неколико дана?
Оружана побуна и наклон Путину
SIPA је наводно кренула у хапшење Милорада Додика. И онда, чудом невиђеним, Министарство унутрашњих послова РС је одлучило да не призна институције државе у којој се налази, и на фин, војнички, складан начин – опколило SIPA-у и рекло: „Нећеш ти нашег Мила!“ и буквално је било тако, са неизбежним колоритом о коме ћу касније говорити.
У том тренутку падају све маске.
Јер ово више није политичка криза, правна заврзлама, нити медијска представа. То је оружана побуна против државе, то је активирано војно крило српско-руског света, усред Европе, које маршира не са тенковима, већ са литијама, оклопним возилима и митраљеским мантијама.
А где је Порфирије у свему томе?
Ту, баш ту.
Код Путина.
Видите, док Додик витла законе као дечје кликере, патријарх српски Порфирије иде у Москву код светог оца свих аутократа. И не иде да се моли за мир. Не. Одлази да се закуне на своју светосавску православну верност Руском царству, да се поклони Кирилу, том руском дворском свештенику који више личи на мафијашког шефа него на свеца.
А онда, пред очима света, усред геополитичког хаоса, Порфирије изговара кључне реченице:
„Наш став када је реч о Косову, Републици Српској и Црној Гори, мислим и осећам, зависи и од става руске државе, Руске Федерације, на глобалном нивоу. Моја жеља, као и жеља већине у нашој цркви, јесте да у будућности — ако дође до нове геополитичке поделе — будемо близу тог руског окружења.“
А онда му његов друг, митрополит Иринеј Буловић, додаје као пригушени хор:
„У руском свету.“
На шта Порфирије клима главом као дете пред слаткишем:
„Да, у руском свету, у православном свету.“
„З“ као у Злурадом закону
Не будимо наивни. Није од данас, чак није ни од јуче.
Симбол „З“, који је првобитно био ратни обележје руске инвазије на Украјину, данас је нова верзија свастике – не само у Украјини, већ и на Балкану.
У Новом Саду, Београду, Бањалуци већ видимо мурале са „З“, крстовима и иконом која држи митраљез. То није уметност. То је културна окупација и присвајање. То је, како би Бодријар рекао, хиперреалност рата који је већ овде, иако пуцњи још нису почели.
А Српска православна црква?
СПЦ више није (ако је икада била) верска институција. То је централна идеолошка агенција српско-руског света. Франшиза ФСБ-а. Њен задатак није спасавање душа, већ преобликовање свести – стварање новог, не православног, већ секташко-националистичког братства које не признаје ни државу, ни закон, ни Европу, ни цивилизацију.
СПЦ постаје оно што је Православна црква била у царској Русији: духовни пратилац аутократије. Она благосиља тенкове, шлемове и паравојне трупе. А ако сте мислили да то има везе са религијом, грдно се варате. То има везе са империјализмом у епископалном облику. То има везе са духовним освајањем.
А када поп благослови пушку, знате да ће неко умрети. И питање је – ко?
Руски утицај у Босни и Херцеговини: модел дестабилизације
Кремљ не шаље бригаде у БиХ, већ методе, идеологију и парарелигију. Јер му бригаде не требају. То је савршено калибрисан модел дестабилизације, прецизно скројен за балканске услове. Ради у пет корака:
1. Купити лојалност политичара: Милорад Додик је овде књишки пример. Улагано је у њега кроз политичке везе, пословне аранжмане (гас, енергија, телекомуникације), па чак и приватне безбедносне службе. Постао је руски играч у БиХ – не из идеологије, већ из интереса.
2. Преузети Цркву као идеолошки штит: Патријарх Порфирије је симбол симбиозе вере и империјализма. СПЦ функционише као званични партнер Кремља у стварању „духовног простора руског света“. Руски наративи се не шире само путем Спутњика – шире се са проповедаоница.
3. Створити медијску маглу: РТРС, АТВ, режимски портали и пропагандни центри попут ИН4С-а у Црној Гори — све то чини регионални пропагандни прстен. Информације се овде не преносе, већ се производе као оружје. Лаж је метода, а обмана је начин деловања.
4. Формирати алтернативне структуре снага: САЈ РС, приватне компаније са паравојном обуком, људи без обележја или са паралелним обележјима две земље који чувају Додика – све то подсећа на Вагнеров модел. Додик не верује домаћим институцијама – зато и гради своје. Баш као што је Путин урадио у Донбасу.
5. Парализовати државу изнутра: сваки пут када Додик изазове кризу, институције БиХ реагују млако. Зашто? Јер механизам вета, блокирања ентитета и засићених институција не дозвољава никакву одлучну реакцију. Кремљ није морао да уништи Босну и Херцеговину — само је научио како да је погоди тачно.
Резултат: БиХ је формално и даље држава, али функционално – експеримент у руској хибридној лабораторији.
Три сценарија за БиХ
Црни сценарио – метастазе руске окупације без тенкова:
РС све више постаје ентитет у правном смислу који постиже државност и суштински је све мање део државе БиХ. СПЦ шири руско-православну идеологију, а институције БиХ су импотентна кулиса. БиХ постаје руска тампон зона. До пуцња. Јер пуцањ је неизбежан. Нажалост, веома вероватан сценарио.
Сиви сценарио – замрзнути конфликт као трајно стање:
Нема великог праска, али ни помака. Додик игра пинг-понг са СИПА-ом, СПЦ „позива на мир“, а Русија држи ентитет зависним. ЕУ и САД шаљу немоћна саопштења без алата за решавање ситуације. Босна и Херцеговина постаје постконфликтна рушевина без рата.
Бели сценарио – одлучна реакција Запада и унутрашње прочишћење:
Једини излаз – бескомпромисна секуларизација, разоружавање паравојних структура, лустрација руских сателита и посвећеност ЕУ и НАТО-у. СПЦ мора бити верска, а не политичко-војна институција. Додик мора бити иза решетака, а његова странка СНСД распуштена или озбиљно позвана на одговорност.
Закључак: Русија не долази у БиХ тенком, већ тамјаном.
Не питајте да ли ће бити рата. Он је већ овде. Не мирише на барут, већ на тамјан и нафту. И док Патријарх љуби московски престо И док Додик прича о „слободи“, знајте – то није слобода. То је окупација. И није питање шта ћемо када почне, већ да ли ћемо уопште схватити да је већ почео.
А почео је!
Драган Бурсаћ. Професор филозофије, колумниста и новинар (БиХ).
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
