Зашто би репресивни режим XXI века затварао и убијао људе, када их може једноставно – протерати
Последњи студентски скупови у Новом Саду и Краљеву нису се завршили инсценираним нападом режимских провокатора на полицију. Готово је постало уобичајено да се већи протести завршавају представом за прорежимске телевизије и таблоиде, којима је циљ да се студенти и грађани прикажу као насилници и непријатељи државе.
Међутим, у питању је само промена метода притиска. Након студентског скупа у Новом Саду хулигани у фантомкама полупали су аутомобил Давида Грухоњића, сина новинара и универзитетског професора Динка Грухоњића који је непрестано на мети кампање линча режима у Србији. Пажљиво је бирано место, време и мета напада.
Порука се шаље не само опонентима режима већ и свим потенцијалним насилницима – дозвољено је таргетирати децу и нападати породице оних који су јавни критичари Александра Вучића.
Убрзо се на мети режима нашла и малолетна кћерка војног аналитичара Александра Радића, који је говорио о примени звучног оружја на највећем студентском скупу у Београду 15. марта 2025. године. Прорежимски медији нису случајно објавили видео-снимке праћења Радића на којима је снимљена и његова малолетна кћерка, убрзо након чега је он напустио Србију.
Против слободоумних младих и образованих
Ако вратимо филм три године уназад, пре студентске побуне, грађани су у колективној депресији од партократије и аутократског режима напуштали Србију. Већина истраживања јавног мњења последњу деценију и по, фактички од доласка на власт Српске напредне странке, говори о томе да више од половине младих жели да напусти Србију и живот настави у економски стабилнијем и правно уређенијем друштву на Западу.
Међутим, емиграција из Србије тада није сагледавана као протеривање и метод политичке борбе популистичког аутократског режима против слободоумних младих и образованих.
У свету је тај тренд увелико у примени. Зашто би репресивни режим XXI века правио логоре, мучио људе и упрљао се крвљу на неком новом тргу Тјенанмен? Нема потребе организовати целе казнене експедиције и насеља за дисиденте у Сибиру који остају стална присутна претња ауторитарним вођама, када их се може једноставно отарасити и – протерати.
Најбољи савремени примери политичких околности и праксе протеривања неистомишљеника на које се несумњиво ослања режим у Србији је из Белорусије и Турске.
Иако у Србији прошле године на највећем студентском скупу 15. марта у Београду, није било никаквих планова заузимања институција, као у Турској, српски режим жели да прикаже студенте и опозицију као оне које су покушали да сруше уставни поредак.
Процес против 12 оптужених у Србији због припрема за рушење државе траје дуже од годину дана, шесторо младих је побегло у Хрватску. Последњих дана држава Србија надреално мења причу у вези примене звучног топа и спрема се да прогони све оне који тврде да је режим против својих грађана применио звучно оружје.
Интерпретирано речником гротескне дистопије: није држава применила звучни топ против својих грађана, већ су студенти сами инсценирали примену звучног оружја како би срушили Александра Вучића.
Белорусија и Турска као пример
Ради се несумњиво о недвосмисленој поруци опонентима режима – ако сте против нас, протераћемо вас из земље.
Те методе увелико користи белоруски диктатор Александар Лукашенко, који је после неуспелих протеста након фалсификованих председничких избора 2020. године протерао више стотина хиљада грађана.
Белоруси су постали друга највећа група странаца која добија прве боравишне дозволе у ЕУ, одмах иза држављана Украјине. Међу онима који су напустили Белорусију после протеста 2020. године налази се велики број високообразованих грађана, укључујући ИТ стручњаке, лекаре, уметнике, новинаре, студенте и чланове независних синдиката, од којих су многи учествовали у протестима или су земљу напустили због политичке репресије и страха од кривичног прогона.
Након покушаја наводног војног удара 2016. године, турске власти покренуле су опсежне ванредне мере које су укључивале масовна хапшења, отпуштања из јавног сектора и кривичне поступке против особа осумњичених за повезаност са организаторима пуча. Међународне организације за заштиту људских права оцењују да су те мере у великом броју случајева захватиле и политичке противнике власти, новинаре, академике и активисте, уз затварање бројних независних медија и судске поступке против појединих опозиционих лидера под оптужбама за тероризам и друга кривична дела.
Током последње деценије Турску су напустиле стотине хиљада грађана, укључујући значајан број високообразованих стручњака, новинара и политичких активиста. Организације за људска права документовале су случајеве одузимања или поништавања пасоша, дуготрајних забрана рада у јавном сектору и других административних ограничења која су, према оценама бројних посматрача, допринела одлуци многих да напусте земљу и затраже међународну заштиту или политички азил у европским државама и другим земљама.
Победити или бити протеран
У Србији не постоји свеобухватна и детаљна статистика колико је особа ухапшено, остало без посла, смењено, деградирано на јавним функцијама и процесуирано током студентског и грађанског протеста 2024–26, пре свега због тога што он и даље траје.
Међутим, забрињавајући је шири контекст политички мотивисаног емигрирања грађана из Србије претходних деценија, након ратова 90-тих. Према анализама OECD-а и другим међународним проценама, Србија се од почетка 2000-их у мирно доба суочава са интензивном емиграцијом. У различитим периодима процењује се да земљу годишње напусти између око 30.000 и 60.000 људи, једна четвртина са високим образовањем, при чему се након средине 2010-их година бележи раст емиграционих токова.
Према различитим међународним анализама (OECD, UN и другим изворима), процењује се да је Србију од почетка 2000-их трајно напустило више стотина хиљада грађана, а поједине процене су да се ради о више од пола милиона људи, међу којима је велики број младих.
Несумњиво да су у питању економски мотиви, који су уско повезани са политичким разлозима одласка из Србије свих оних који не прихватају партијску књижицу и покорност вођи.
Смрт 16 људи у Новом Саду покренула је бунт младих не само против корупције, већ и против миграција и одлива мозгова. Популистичком режиму не требају блистави умови младих, већ послушници којима ће да влада, зато је борба студената против аутократског режима у Србији пре свега ултимативна – победити или бити протеран.
Boris Varga. Serbian political scientist and journalist.
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
