Увод: „Покушајте да замислите да портрет Владимира Путина виси у градској већници у Хамбургу, Кракову, Хелсинкију или Лиону. Вест би обишла свет за неколико сати. Незамисливо, наравно! Но, чак и да је то хипотетички могуће, огласили би се министри, амбасадори, европске институције, медији и организације за људска права. Поставило би се само једно питање – како је могуће да човек одговоран за највећу агресију на европском тлу од Другог светског рата постане симбол јавне установе? У ентитету Република Српска таква слика пролази готово без икаквог изненађења. Штавише, део политичке елите је дочекује са поносом.“
Када човек прошета празним улицама Билеће, малог града у ентитету Република Српска на југу Босне и Херцеговине, поред затворених продавница, оронулих фасада и кућа које се откључавају само током годишњих одмора људи који су пристигли из Немачке или Аустрије, лако је закључити да је највећа несрећа тог града исељавање. Међутим, права трагедија почиње тек када отвори врата општинске сале. Тамо, са зида, сам Владимир Путин посматра све присутне.
И управо ту ова прича престаје да буде прича о маленој Билећи.
Проблем је када ненормално постане нормално и пожељно
Јер није проблем (само) један портрет. Проблем настаје у тренутку када портрет човека за којим је Међународни кривични суд издао потерницу због ратних злочина постане сасвим нормалан део јавног простора. Када то више никога не шокира. Када га локални политичари бране, када су поносни на њега и када га представљају као морални и политички узор. Тада више не говоримо о једној општини у Херцеговини. Говоримо о процесу нормализације злочина који се одвија усред Европе.
Покушајте да замислите да портрет Владимира Путина виси у градској већници у Хамбургу, Кракову, Хелсинкију или Лиону. Вест би обишла свет за неколико сати. Незамисливо, наравно! Но, чак и да је то хипотетички могуће, огласили би се министри, амбасадори, европске институције, медији и организације за људска права. Поставило би се само једно питање – како је могуће да човек одговоран за највећу агресију на европском тлу од Другог светског рата постане симбол јавне установе?
У ентитету Република Српска таква слика пролази готово без икаквог изненађења. Штавише, део политичке елите је дочекује са поносом
Заблуда као средство политичке моћи
Председник локалног парламента, Дражен Дунђер, каже да носи Путина у срцу и да је „Русија за сваког православца мајчица“. Човек би помислио да говори о земљи која је изградила фабрике у Херцеговини, створила хиљаде радних места, реновирала школе, финансирала болнице или зауставила одлазак младих. Ништа од тога не постоји. Нема руских инвестиција које мењају животе људи у Херцеговини. Нема руских развојних пројеката који пуне локалне буџете. Нема руских фабрика које запошљавају генерације младих људи.
Постоји само измишљени мит о ФСБ-у.
Уосталом, питајте православце у Украјини шта мисле о тој „мајчици“. Питајте Грузијце који су гледали како руски тенкови улазе у њихову земљу. Питајте Молдавце који три деценије живе са руским сепаратизмом. Питајте православне Румуне, Бугаре или Грке да ли Русију виде као заштитницу или као државу која годинама покушава да дестабилизује Европу, а ускоро питајте и Јермене.
Одговори ће бити потпуно другачији од онога што се може чути у Билећи.
Јер Путинов портрет готово да нема никакве везе са стварношћу.
Говори о друштву које га је окачило на зид.
Говори о политичкој култури која ауторитарног вођу види као идеал, даје сили предност над законом и покорност претвара у друштвену врлину. Управо зато Путин не виси у Билећи упркос свом сиромаштву. Виси управо због њега. То представља потврду политичке филозофије која романтизује беду, одлазак сопствене деце проглашава нужном жртвом, а ауторитарног вођу претвара у спасиоца.
Ово је образац који је одавно превазишао границе једног града, регије и земље.
Видимо га у величању ратних злочинаца. Видимо га на муралима, споменицима, одликовањима и политичким говорима. Видимо га у фасцинацији сваким вођом који демонстрира силу, без обзира на цену коју за ту силу други људи плаћају. Имена се мењају, али логика остаје иста – вођа вреди више од институције, мит више од чињенице и стварности, ауторитет више од слободе.
Зато је прича о Путину много важнија од саме Русије.
Људи који га обожавају углавном не познају никакву стварност. Фасцинира их модел власти који Путин представља. Човек који никоме не одговара. Човек који одлучује о свему. Човек коме је дозвољено оно што обичним људима никада неће бити.
Такви лидери увек имају своје следбенике у друштвима која су одавно изгубила веру у сопствене институције.
Јер култ личности никада не тражи резултате.
Тражи веру.
Вера не пита за број запослених.
Не пита за висину плате.
Не пита за празна села.
Не пита за затворене фабрике.
Тражи симбол.
У Билећи, тај симбол је Владимир Путин.
Зашто стварност губи пред митом?
Парадокс постаје готово болан када погледамо стварност. Европска унија улаже милионе евра у развој локалних заједница у Босни и Херцеговини. Европске економије хране хиљаде породица из Републике Српске. Немачка, Аустрија, Словенија и друге земље запошљавају људе који више не могу да живе у сопственој земљи. Европске болнице лече њихове грађане. Европски универзитети образују њихову децу.
Истовремено, на зидовима јавних институција висе портрети особе која отворено води рат против европског поретка.
Тешко је пронаћи већи политички парадокс.
Град из којег аутобуси свакодневно возе младе људе на Запад сања о Москви. Људи зарађују европске плате, примају европске пензије и користе европске фондове, док политички поглед остаје упрт у Кремљ. То више није геополитика. То је психологија или, да будем сасвим отворен, психопатологија друштва које сопствену слабост покушава да надомести идентификујући се са туђом силом.
Управо зато малена Билећа заслужује много ширу пажњу од локалне.
Она је огледни пример како настаје друштво које више верује у аутократију него у слободу, више цени мит него чињеницу и радије бира вођу него будућност властите деце. Такво друштво постепено губи способност моралног расуђивања. Прво нестаје нелагодност. Затим нестаје стид. Коначно, нестаје граница између добра и зла. Тада човек оптужен за ратне злочине постаје сасвим прихватљива декорација у општинској сали.
Највећи успех Владимира Путина можда и није оно што је освојио на ратишту.
Његов највећи успех је чињеница да је успео да постане потпуно нормална појава у главама дела маргинализоване Европе.
Када портрет човека оптуженог за ратне злочине престане да изазива морални шок, онда проблем више није портрет, нити само тај (не)човек.
Проблем постаје друштво које више не види проблем.
Када човек поново изађе из општинске зграде и погледа празне улице Билеће, затворене продавнице и аутобусе који односе читаве генерације на Запад, схвати да највећа несрећа тог града не лежи у напуштеним кућама.
Највећа несрећа лежи у једној идеји.
У идеји да је покорност врлина.
Да је вођа важнији од слободе.
Да је мит вреднији од хлеба.
Да је ауторитаризам прихватљив ако говори „нашим језиком“ или је барем „наше вере“.
И управо зато Путинов портрет у Билећи представља много више од пуке фотографије једног аутократе.
Представља огледало једног дела Европе у којем је ратни злочин (п)остао прихватљив, ауторитаризам пожељан, а слобода сумњива.
А када се то деси, проблем више није Владимир Путин.
Проблем су сви ти људи.
Dragan Bursać. Professor of philosophy, columnist and journalist (BiH).
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
