„Волстрит џурнал” (The Wall Street Journal) је 25. септембра објавио опсежно истраживање о активностима америчке амбасадорке у Грчкој, Кимберли Гилфојл. Једна од кључних личности у том чланку био је мушкарац који ју је редовно пратио на званичним и незваничним догађајима у Грчкој и другим земљама југоисточне Европе.
Његово име је Христос Марафацос
Према наводима „Волстрит џурнала”, он је присуствовао састанцима Гилфојл са политичарима, владиним званичницима и пословним људима, одржавао је накнадне контакте са особама које је она срела, а у појединим случајевима је и ефективно настављао преговоре у њено име. Неки од саговорника амбасадорке доживљавали су Марафацоса као званичника америчке администрације или запосленог у амбасади.
Заправо, он не обавља никакву званичну функцију. Марафацос је приватно лице, амерички бизнисмен грчког порекла и регистровани лобиста. Један од његових клијената постала је грчка групација „Актор” (AKTOR Group), која има директан интерес за ширење испорука америчког течног природног гаса (ЛНГ) у југоисточну Европу. „Волстрит џурнал” извештава да је „Актор” плаћао Марафацосу за послове који су се, између осталог, односили на контакте са извршном влашћу САД.
Ни сама Кимберли Гилфојл није каријерни амерички дипломата. Пре именовања за амбасадорку, радила је као тужилац и телевизијска водитељка на каналу „Фокс њуз” (Fox News), постала је једна од истакнутих медијских личности покрета „МАГА” (MAGA) и провела је низ година у ужем политичком кругу Доналда Трампа. Била је верена за Доналда Трампа Млађег. „Волстрит џурнал” описује њен рад на месту амбасадорке као пример нове дипломатије у којој се преплићу слава, бизнис и геополитика.
Личне везе, медијска видљивост и директан приступ политичком кругу председника представљају важан део политичког капитала Гилфојл. У таквом окружењу, Марафацос је људима са којима се она састајала могао деловати као још један неформални представник америчке стране. Његов стварни статус постао је значајан након што се сазнало да заступа приватну компанију која би могла да профитира од пројеката које је амбасадорка активно промовисала. Интеракција између Гилфојл, Марафацоса и компаније AKTOR чини окосницу истраге листа WSJ.
Лобиста за преговарачким столом
Према писању листа, Гилфојл је активно промовисала амерички течни природни гас (LNG) у југоисточној Европи, док су се њене дипломатске активности у више наврата преплитале са интересима компаније AKTOR. WSJ описује путовања и састанке на којима су Марафацос и директор компаније AKTOR, Александрос Ексарху, били присутни заједно са амбасадорком. Лист, такође, повезује ове активности са будућим уговорима о испоруци америчког LNG-а путем пословних структура у које је укључен AKTOR.
Компанија AKTOR негира да је остварила било какве недозвољене погодности. Заступници Гилфојл истичу да она промовише политику америчке владе и сарађује са више компанија.
Подршка америчке дипломатије извозу америчког гаса сама по себи није неуобичајена. Свака велика сила помаже својим компанијама да уђу на страна тржишта. У случају Гилфојл, питање се поставило из другог разлога: приватни лобиста одређене компаније добио је приступ преговорима од чијег би исхода та компанија могла да профитира.
Бивша америчка дипломаткиња Робин Брукс, која је радила у америчкој дипломатској служби и била задужена за Балкан и Централну Европу у Савету за националну безбедност САД, оценила је као проблематичну чињеницу да америчка амбасадорка промовише страну приватну компанију. Према њеним речима, присуство регистрованог лобисте на таквим састанцима покреће питање да ли се ту заступају интереси америчке владе или приватни интереси.
Случај Гилфојл–Марафацос није изузетак, већ део ширег модела. Друга Трампова администрација, за разллику од традиционалног америчког дипломатског система, много је спремнија да користи личне везе и људе из председниковог пословног окружења. Џаред Кушнер и Стив Виткоф постали су најистакнутији примери тог модела. За Трампа, лично поверење, директан приступ и способност склапања послова имају велику вредност.
Гилфојл се сасвим природно уклапа у ту политичку културу. Она је и сама политички постављена личност, а њена веза са председничким кругом део је њеног стварног утицаја. Појављивање неформалног саветника уз њу у том систему не делује неуобичајено.
Проблем са Марафацосом лежи негде другде. Он је истовремено био неформална личност блиска амбасадорки и регистровани представник приватне компаније са директним финансијским интересом у пословима са гасом које је промовисала америчка страна.
Вертикални коридор: Нова мапа зависности
Да би се разумело зашто ова прича превазилази оквире личног скандала, неопходно је сагледати шта је амбасадорка тачно промовисала. Вертикални гасни коридор постао је важан инструмент енергетске политике САД у региону. Чине га оператери система за транспорт гаса из земаља југоисточне, централне и источне Европе. Коридор повезује терминале за течни природни гас (LNG), прекограничне интерконекторе, националне гасне мреже и инфраструктуру која омогућава реверзибилни ток, путем којих се гас из Грчке може кретати ка северу, преко Балкана.
У почетку, језгро овог система чиниле су Грчка, Бугарска, Румунија и Мађарска; касније су се придружиле Молдавија, Украјина и Словачка, а у септембру 2026. године и Србија и Северна Македонија. Оператер из Северне Македоније, компанија NOMAGAS, изричито је описао овај корак као приступање иницијативи која повезује системе за транспорт гаса Грчке, Бугарске, Румуније, Мађарске, Словачке, Украјине, Молдавије и Србије.
Грчка служи као јужна капија овог система. LNG стиже морским путем до грчких терминала, након регасификације улази у мрежу за транспорт гаса, а одатле се креће ка северу, преко Бугарске и Румуније.
Главни производ који Сједињене Државе тренутно желе да транспортују овом рутом јесте амерички LNG. Последњих година, САД су значајно повећале производњу и извоз, те су им потребна велика и стабилна тржишта. Југоисточна и централна Европа су готово идеалне за то: већ постоји значајна потражња за гасом, Русија се политички потискује са тржишта, а неопходни транспортни систем се постепено заокружује.
Балкански медији описују проширење Вертикалног коридора на Србију и Северну Македонију као директно увођење ове иницијативе на Западни Балкан, али и као својеврстан тест за амерички LNG: да ли се снажна политичка подршка САД може претворити у стабилне и конкурентне токове гаса од Грчке ка северу.
Комерцијални интерес Вашингтона је очигледан, али значај овог коридора далеко превазилази те оквире. Дугорочна енергетска зависност ствара политичку везу између добављача и потрошача. Што је већи удео неког кључног ресурса који земља добија из једног извора, то је више принуђена да у својој спољној политици води рачуна о интересима тог добављача.
Совјетски, а касније и руски утицај у Западној Европи, деценијама се заснивао на истом механизму. Москва је то разумела од самог почетка: одлуке Политбироа Централног комитета Комунистичке партије Советског Савеза из 1969. године о испоруци гаса Западу показују да се на гасовод ка Западној Европи првенствено гледало као на механизам дугорочне контроле над западним владама. Јефтин гас је Русији доносио више од самог прихода од извоза. Он је стварао индустријске и политичке групе заинтересоване за стабилне односе са Москвом, везивао земље за одређену инфраструктуру и повећавао политичку цену сукоба са добављачем.
Промовисање америчког течног природног гаса (LNG) почива на истој основној логици зависности, иако САД и Русија ту логику примењују у оквиру различитих политичких система и на различите начине. Што је већи удео америчких испорука на балканском тржишту енергената, то је снажнији политички утицај Вашингтона на земље потрошаче.
Борба за „Вертикални коридор” далеко превазилази оквире конкуренције између гасних компанија. Она одређује око ког центра моћи ће се формирати нове енергетске зависности Балкана.
Русија бива потиснута, али не и поражена
Русија не напушта европско тржиште гаса добровољно. Она бива систематски потискивана.
Након инвазије пуног обима на Украјину, Европска унија је почела систематски да смањује своју зависност од руских енергетских ресурса. Санкције, нове регулаторне одлуке, затварање појединих праваца, LNG терминали, нови интерконектори и алтернативни добављачи нагло су смањили руски удео.
Према прорачунима агенције Ројтерс, заснованим на подацима Европске мреже оператера транспортних система за гас (ENTSOG), извоз руског гаса гасоводима у Европу опао је за још 44% у 2025. години, спустивши се на најнижи ниво још од седамдесетих година прошлог века. У међувремену, Москва наставља да изражава спремност за обнављање испорука у великом обиму уколико се политичке околности промене.
Русија је изгубила значајан део европског тржишта гаса, а то се није догодило као последица уобичајене ценовне конкуренције. Запад је донео политичку одлуку да смањи зависност од Москве и у складу с тим почео да реструктурира енергетски систем.
Сједињене Државе и Европа деловале су у истом правцу по том питању. Међутим, након што Русија буде потиснута, њихови интереси више се неће у потпуности поклапати.
Између две зависности
Вашингтон жели да преузме тржиште које Москва губи. То америчким компанијама доноси дугорочне уговоре, америчкој економији приходе од извоза, а америчкој држави додатни механизам утицаја на земље које постају зависне од њених енергетских ресурса.
Западна Европа се суочава са другачијим проблемом. Она, такође, жели да елиминише своју зависност од Русије, али није заинтересована да је једноставно замени зависношћу од Сједињених Држава. Проблем је у томе што не постоји реалан избор.
Ово више није само теоретско питање. Сједињене Државе су 2025. године обезбедиле 58% укупног увоза течног природног гаса (LNG) у Европску унију. Извршна потпредседница Европске комисије Тереза Рибера јавно је у јануару 2026. упозорила на растућу зависност од америчког LNG-а и позвала на ширу диверсификацију.
Европски модел предвиђа коришћење више извора истовремено: Норвешке, Сједињених Држава, Азербејџана, Северне Африке, Катара, обновљивих извора енергије и других опција.
Проблем лежи у обиму расположивих количина. Норвешка се суочава са физичким ограничењима производње. Азербејџан није у стању да брзо надокнади количине које је претходно испоручивала Русија. Северна Африка носи сопствене политичке и инфраструктурне ризике. Испорука катарског течног природног гаса зависи од безбедности рута кроз Ормуски мореуз, који је и даље један од кључних стратешких пролаза за светску енергетску трговину.
Европа улази у период оштре конкуренције са Азијом када је реч о LNG-у. „Фајненшел тајмс” (Financial Times) пише о растућој глобалној конкуренцији за течни гас уочи зиме, о високим ценама и притиску на купце, који све више траже дугорочне уговоре.
Западна Европа се нашла између две зависности. Свесно укида руску. Не жели да америчка постане превелика. За сада не постоји адекватан трећи ослонац.
„Можемо то да урадимо и овде”: Румунска епизода
Ова противречност се најоштрије испољила у случају везаном за Румунију. Према писању „Волстрит џурнала”, током вечере у Атини у марту, којој су присуствовали грчки и амерички званичници, Гилфојл је ушла у расправу са грчким министром енергетике Ставросом Папаставруом. Разговор се тицао очекиваног пада румунске владе.
„То можемо да урадимо било којој земљи којој то желимо. Можемо то да урадимо и овде.”
Према речима присутних на тој вечери, и особа којима је разговор препричан, Гилфојл је тако описала могућност америчког утицаја на рушење влада. Папаставру је, како наводи „Волстрит џурнал”, одговорио да Сједињене Државе не могу да смене грчку владу, коју су изабрали сами Грци. Грци су то схватили као претњу државним ударом. Адвокат амбасадорке Гилфојл оспорио је такво тумачење разговора.
„Фајненшел тајмс” (FT) је касније потврдио да се дискусија конкретно односила на Румунију. Према извору овог листа, Гилфојл је о томе говорила 18. марта на званичној вечери у Амбасади САД у Атини, којој су присуствовали политичари, особље амбасаде и војна лица. FT такође пише да је Гилфојл након тога отпутовала у Букурешт како би промовисала гасни правац који би водио од Грчке, преко Бугарске и Румуније, до Украјине.
Румунски портал „Хот њуз” (HotNews) сместио је ову причу у другачији политички контекст. Тај медиј наводи да се Гилфојл у Букурешту састала са представницима румунске Социјалдемократске партије, укључујући Сорина Гриндеануа и тадашњег министра енергетике Богдана Ивана.
Сам Богдан Иван је јавно одбацио било какву везу између тих разговора и пада владе Илије Боложана. Рекао је да су се разговори са америчком страном тицали „Вертикалног коридора” и сарадње у области енергетике, те да је од владе тражио писани мандат за наставак преговора о транзиту америчког течног природног гаса кроз Румунију. Према његовим речима, такав мандат није добио до тренутка када је поднео оставку.
За Румунију, која поседује сопствене резерве гаса, учешће у том пројекту не значи аутоматску спремност на куповину великих додатних количина америчког LNG-а. Тај коридор јој обезбеђује улогу у инфраструктури, статус транзитне земље и додатну флексибилност. Дугорочне обавезе куповине, међутим, стварају другачији ниво зависности.
Случај везан за Бугарску, који је „Хот њуз” пренео позивајући се на WSJ и „Новините”, додаје још једну карику у ланац догађаја: реч је била о притиску на Софију да купује амерички LNG преко једне грчке компаније. Бугарска је кључна земља на тој рути након Грчке, тако да се спор око куповине директно тиче функционисања читавог коридора.
Ови детаљи мењају размере скандала. Не ради се само о непромишљеној изјави амбасадорке или присуству приватног лобисте поред ње. Реч је о томе како се политичка подршка инфраструктури претвара у спор око тога ко ће куповати амерички гас, преко кога и у којим количинама. А управо такве противречности пружају Русији прилику за повратак.
Московска опклада – Подела на Западу
Као што је већ напоменуто, утицај Русије у сфери гаса никада се није сводио само на продају енергента. За Русију, главни задатак није само очување преосталог обима продаје. Москва мора да промени политичке околности под којима је Запад одлучио да одустане од руског гаса. Поделе унутар самог Запада пружају најбољу прилику за то.
Ако амерички течни природни гас постане прескуп, ако европски политичари почну да говоре о превеликој зависности од Вашингтона и ако се дугорочни амерички уговори буду доживљавали као средство политичке контроле, аргумент за повратак јефтинијем руском гасу поново ће добити на тежини. Због тога је за Русију важно да сачува политичка упоришта у земљама у којима односи са Москвом и даље уживају значајну подршку.
Србија остаје једно од таквих средишта. Руске компаније и даље поседују контролни пакет акција у НИС-у, компанији која управља једином активном рафинеријом нафте у Србији и снабдева значајан део тржишта горива. Сједињене Државе врше притисак путем санкција како би приморале руске власнике да се повуку из НИС-а, у оквиру шире политике смањења руских прихода од енергената којима се финансира рат против Украјине.
Истовремено, спољна политика Србије традиционално балансира између ЕУ, Сједињених Држава, Русије и Кине. Приступање Србије пројекту „Вертикални коридор” има много већи политички значај од пуког увођења још једне руте. Руски гас престаје да буде једина опција, а тиме слаби и политичка полуга моћи повезана с њим.
Србија и Северна Македонија су 4. септембра званично приступиле групи земаља чији оператери заједнички развијају „Вертикални гасни коридор”. То је значило да се систем проширио директно на Западни Балкан. Двадесет један дан касније, WSJ објавио је истраживање о Гилфојл, Марафацосу, компанији AKTOR и промоцији америчког ЛНГ-а.
Главни стратешки добитник ове афере је Русија. „Вертикални коридор” задире у један од кључних извора руске моћи у региону – одсуство алтернативних извора у снабдевању енергентима. Скандал везан за америчку амбасадорку омогућава да се промени перцепција самог пројекта.
У руском информативном простору већ постоји наратив који иде наруку Кремљу: „Вертикални коридор” се не представља као начин да се Европа ослободи зависности од Русије, већ као покушај Сједињених Држава да преузму енергетско тржиште својих савезника. То, наравно, не значи да је тај руски опис тачан. Ипак, скандал везан за Гилфојл се лако уклапа у тај оквир: уместо приче о ослобађању од енергетске зависности од Русије, у први план избија друга прича — о америчком гасу, америчком политичком утицају, приватним компанијама, лобистима, личним везама и контроли над новим рутама.
За Русију је такав приступ повољан јер помера пажњу са питања енергетске зависности од Русије на питање америчког утицаја. „Вертикални коридор” престаје да изгледа као рута за диверсификацију и почиње да се представља као механизам за успостављање нове контроле. Тај оквир се, уз то, савршено поклапа са стварним размимоилажењима између Сједињених Држава и Западне Европе.
Након извештаја WSJ и FT, Москва може да прилагоди тај наратив различитим публикама. Нису јој потребне измишљотине — довољна су стварна неслагања око цена, уговора, приватних посредника, рута за течни природни гас и политичких притисака.
Европљанима се може рећи: Сједињене Државе вас не ослобађају толико од руског гаса колико вас уводе у енергетску зависност од Америке; Вашингтон је искористио рат да вас веже за амерички течни природни гас.
Србима: Американци једноставно желе да руску контролу замене сопственом.
Политичарима који се залажу за обнову сарадње са Москвом: руски гас је јефтинији, гасоводи већ постоје, а повратак на тај извор омогућио би избегавање зависности од Сједињених Држава.
Борба за моћ, а не за кубне метре
Ратови око гаса се често описују језиком цена, тарифа, уговора и инвестиција. Управо се тако и представљају бирачима: кроз рачуне за грејање, цене струје, радна места и индустријску конкурентност. На нивоу државне стратегије, међутим, реч је о нечем другом: о томе ко контролише кључни ресурс и транспортне руте, као и о питању зависности од добављача.
Русија – а пре ње и Совјетски Савез – деценијама је бранила своје присуство на европском тржишту гаса. Сједињене Државе активно промовишу сопствени течни природни гас. Западна Европа настоји да диверсификује снабдевање и избегне прелазак са зависности од Москве на зависност од Вашингтона. „Вертикални гасни коридор” представља једно од главних попришта те борбе на Балкану.
Сједињене Државе и Европа заједнички потискују Русију са енергетског тржишта. Након тога, Вашингтон тежи да значајан део тог новог тржишта претвори у зону америчког снабдевања и утицаја. Европљани, с друге стране, покушавају да ограниче обе врсте зависности и изграде сложенији систем који укључује више добављача. Русија, насупрот томе, настоји да разбије то јединство, сачува политичка упоришта и сачека тренутак када ће, услед унутрашњих противречности Запада, руски гас поново постати прихватљив.
Скандал везан за Кимберли Гилфојл много је већи од приче о једном амбасадору, лобисти или грчкој компанији. Јасно је да је скандал постао један од симптома прикривене борбе у тренутку када се одлучује ко ће, након потискивања Русије, контролисати енергетску зависност Балкана.
Аналитичка група CWBS-а
