Структурна анатомија власти Александра Вучића – Балша Божовић

Увод

Политички систем у Србији под вођством Александра Вучића у 2026. години постоји као напредни облик хибридне аутократије и радикално заробљене државе која неумитно клизи у тиранију. У критичким политичким освртима, овај систем се често нетачно назива „мафијашким режимом“. Међутим, овде постоји фундаментална разлика: класичном мафијашком систему недостаје идеологија, док је Вучићев режим дубоко и ватрено идеолошки. Док мафијашки системи функционишу по одређеним интерним кодексима, Вучићев режим је потпуно недефинисан било каквим правилима која би ограничила његову агресију и деструктивну природу.

То је дубоко антицивилизацијски идеолошки пројекат који систематски удаљава Србију од остатка демократског света, трајно је екскомуницирајући из европских интеграција и регионалне сарадње. Његова владавина је најтачније дефинисана термином „шешељизам“ – названим по политичком оцу Александра Вучића и осуђеном ратном злочинцу, Војиславу Шешељу. Стога је далеко прецизнији назив за овај апарат криминално-радикални картел, чији идеолошки и оперативни оквир представља концепт великосрпског национализма Војислава Шешеља.

У овом систему нема црвених линија, нити постоји морално дно испод којег се неће потонути. Прогон дисидената се спроводи потпуно отворено, праћен ужасном дехуманизацијом и криминализацијом противника путем полуга јавног РТВ емитера и режимских таблоида. Мете се пажљиво бирају: прво се изолују кроз сталне негативне кампање, затим се систематски дехуманизују, док се коначно јавност директно не подстакне на њихову моралну, политичку, па чак и физичку елиминацију. У овом процесу нису поштеђена ни деца ни породице оних који одбијају да се покоре властима.

Режим перфидно помаже у „сламању“ својих критичара, док се пред међународном и домаћом јавношћу лицемерно дистанцира од кобних последица таквог деловања. Један од најупечатљивијих примера ове монструозне матрице је политичко убиство Оливера Ивановића, лидера косовских Срба и отвореног политичког противника Вучићевог пројекта јединствене српске листе на Косову. Права позадина овог злочина, као и многих других политичких ликвидација и прогона, остаће скривена унутар структура заробљеног државног апарата све до неизбежног пада овог режима са власти.

Данас су државне институције Србије „клинички мртве“ и сведене на обичне одреде за спровођење закона с циљем заштите Вучићеве неограничене моћи и прљавог капитала који генерише овај криминално-радикални картел. Србија пролази кроз дубоку, историјску агонију.

Спољна политика: Крах „четири стуба“ спољне политике

Вучићева деценијска фарса „војне неутралности“ и геополитичког балансирања између четири стуба спољне политике (Брисел, Вашингтон, Москва и Пекинг) доживела је потпуни крах. Од те четири столице, Београду је на крају остала само једна – и то је та која га неумољиво притиска.

Русија – Слом односа и геополитичка маргинализација

Упркос деценијама заклињања на лојалност Владимиру Путину, односи са Москвом су озбиљно и трајно нарушени тајним извозом оружја у Украјину. Овај потез није био израз проевропске подршке Кијеву – јер Вучић остаје једини лидер у Европи који још није увео санкције Русији – већ изнуђени, прагматични споразум са америчком администрацијом од којег Вучић више не може једноставно да одустане.

Казнене мере Кремља тренутно су најочигледније у дубокој кризи око Нафтне индустрије Србије (НИС). Да би избегао претеће америчке санкције, Вучић је, у дослуху са својим регионалним партнером Виктором Орбаном, наводно покушао да замени руски већински удео у НИС-у мађарским МОЛ-ом. Међутим, Москва је прозрела овај маневар. Руси сада потпуно игноришу Београд, одбијајући директне преговоре са Србијом о судбини овог енергетског гиганта и све разговоре воде искључиво и директно са Будимпештом, третирајући Вучића као потрошног и небитног пијуна.

ЕУ – Тотална блокада интеграција и историјски пад подршке

Односи са Бриселом су у незаустављивом слободном паду. Упркос сталном затварању очију и попустљивости Урсуле фон дер Лајен и Европске народне партије (ЕПП), која наставља да пружа Вучићу политичко покриће у европским телима, европске интеграције Србије су у суштини мртве.

Вучићева токсична, вишегодишња медијска кампања потпуно је уништила проевропско расположење, узрокујући да подршка грађана чланству Србије у ЕУ падне на историјски минимум од испод 32%. Србија је формално одустала од Европе. Процес интеграција је потпуно заустављен, а чак осам земаља чланица ЕУ отворено и одлучно се противи отварању Кластера 3, сигурно остављајући Србију на периферији модерне Европе.

Вашингтон – Корупцијски дебакл и затворена врата Беле куће

Вучићев очајнички покушај да купи трајну наклоност Вашингтона директним корумпирањем породице Доналда Трампа завршио се потпуним фијаском. Поклањање вредног државног земљишта и историјског комплекса бившег Генералштаба у центру Београда Трамповом зету претворило се у прворазредни међународни скандал.

Антикорупцијска реакција грађана Србије одјекнула је у утицајним америчким и светским медијима, потпуно разоткривши профитерску природу овог посла. Због оваквих транспарентних маневара, као и паралелних, дубоких веза са Кином, Вучић је изгубио сваки кредибилитет код кључних личности ужег круга председника САД. Сви његови злогласни покушаји да се приближи Белој кући путем фотографисања или лобирања нису дали никакве резултате. Упркос милионима евра државног новца који се слива у вашингтонске лобистичке фирме и очајничкој понуди својих услуга, Вашингтон потпуно игнорише Вучића.

Кина – економска омча и замка зависности од једног добављача

Пекинг остаје једина адреса којој се Вучић потпуно предао, свесно претварајући Србију у кинеску стратешку енклаву у срцу Европе. Међутим, иза овог „челичног пријатељства“ крије се сурова истина: чак и Кина почиње да успорава своје инвестиције. Током 2025. године, кинеске директне стране инвестиције (СДИ) претрпеле су нагли пад: са стабилног годишњег просека улагања од преко милијарду евра пале су на само 50 милиона евра годишње.

Међутим, ниске инвестиције не указују на повлачење Кине из Србије, већ на успешно спроведен процес економске и безбедносне зависности од једног добављача. Једноставно речено, фаза експанзије капитала је завршена; Кинески капитал је сада дубоко укорењен у секторима рударства и тешке индустрије (Зијин, Линглонг), који су постали статични стубови српског БДП-а. Србија је економски заробљена, сведена на платформу за кинеску регионализацију производње и заобилажење царина ЕУ. Истовремено, кроз жељу за набавком одбрамбених војних система (системи FK-3 и HQ-9) и увођењем тоталног биометријског надзора преко пројекта „Паметни град“, Србија је технолошки и безбедносно одсечена од НАТО стандарда, трајно везана за софтверске протоколе Пекинга, енкрипцију и логистику.

Међутим, врхунац ове безбедносне зависности и демонстрација регионалне претње је увођење суперзвучних балистичких пројектила ваздух-земља ЦМ-400. Ове офанзивне ракете, какве у Европи ретко ко поседује, у режимским таблоидима цинично и злокобно називају „Загрепчанке“ – директно алудирајући на њихов домет и потенцијалну мету, главни град Хрватске. Овим потезом, првим увођењем офанзивног надзвучног наоружања у свој арсенал, Вучићев режим потпуно гази и руши сопствени државни концепт и стратегију одбране, која је деценијама стриктно налагала набавку искључиво одбрамбеног наоружања.

Ова претња поприма додатну, застрашујућу димензију јер је очигледно да Србија има јасну амбицију и отворено размишља о набавци кинеских борбених авиона у које би ови пројектили били интегрисани. Основни разлог за то јесте чињеница да српским авионима МиГ-29 истиче животни век у наредних неколико година. Стога, војни аналитичари и међународни истраживањки институти, куповину додатних количина пројектила ЦМ-400 у јулу 2026. недвосмислено сматрају директним уводом у скору набавку кинеских борбених авиона, што ће, на крају, довести до потпуног војног везивања Србије за Пекинг.

Регионална политика: Дестабилизација и пројекат „Српски свет“

Вучићев режим функционише као главни генератор перманентних криза на Западном Балкану, користећи методе хибридног ратовања како би систематски ограничио суверенитет суседних држава и искористио их као јефтину дипломатску валуту за сопствено ценкање. Доктрина „Српски свет“ пре свега представља директан оперативни акциони план за идеолошки концепт стварања Велике Србије, а тек секундарно прагматично оруђе за голи политички опстанак режима и камуфлажу његовог унутрашњег слома. Данас је ова агресивна матрица најочитија у односу на Црну Гору — званични Београд никада није политички прихватио обнову црногорске независности 2006. године, третирајући ову државу искључиво као „одметнуту територију“ која се по сваку цену мора апсорбовати назад у сопствену орбиту.

Најупечатљивији пример овог нескривеног државног терора је саботажа извршена на тиватском аеродрому уочи кључног европског самита, када су српске државне структуре организовале злогласни чартер лет пун мушкараца са тешким кривичним досијеима. По директном наређењу и уз логистичку подршку Београда, специјална војна и оперативна опрема је прокријумчарена на тло Црне Горе у циљу компромитовања Подгорице и саботаже на свом европском путу.

Регионална хегемонија Београда доживела је своју најкрвавију ескалацију на Косову, кроз терористички чин у селу Бањска, који је предводио Милан Радоичић, функционер српске листе који делује под апсолутним покровитељством Александра Вучића. Иако га косовске институције прогоне због тероризма, Београд га отворено штити унутар граница Србије и користи као инструмент сталне претње, доказујући да је овај криминално-радикални картел спреман у сваком тренутку да пређе линију политичког деловања и склизне у оружано насиље.

Иста деструктивна матрица примењује се у Босни и Херцеговини, где Вучић, преко сателитског режима у Републици Српској, трајно блокира функционалност државе и манипулише страхом од сецесије мањинског ентитета под контролом Београда. Његова стратегија је потпуно транспарентна: он сам пали пожаре широм региона како би се потом пред Западом позиционирао као једини незаобилазни „ватрогасац“ и гарант мира, бескрупулозно тргујући безбедношћу својих суседа да би купио опрост од међународне заједнице за голи терор и свој континуирани утицај на власт у самој Србији.

Унутрашња репресија

Унутар Србије, режим је скинуо све своје маске и прешао у фазу отвореног терора. То је систем заснован искључиво на бруталној сили, немилосрдном прогону и системском сузбијању сваке критичке мисли, систем који се не устручава да користи најмрачније методе поступања са сопственим грађанима.

Да би заштитио свој криминално-радикални картел, Александар Вучић је преузео апсолутну контролу над правосуђем, намерно демонтирајући Тужилаштво за организовани криминал кроз такозване Мрдићеве законе. Више јавно тужилаштво (ВЈТ), на челу са Ненадом Стефановићем, којег је на ту функцију именовао Вучић, сведено је на пуку режимску инквизицију која прогони политичке дисиденте и спроводи лов на вештице по партијском налогу владајуће странке.

Врхунац ове институционалне репресије догодио се 15. марта 2025. године, када је звучно оружје коришћено против сопствених грађана и студената током масовних протеста. Након што је режим у почетку лагао да уопште поседује такву опрему, звучни топови су недвосмислено примећени на улицама. Уместо санкционисања полицијског апарата, ВЈТ је покренуо ужасавајући прогон грађана, опозиционих личности и аналитичара – попут Александра Радића и Здравка Поноша – који су сведочили о употреби овог оружја, апсурдно их оптужујући за „симулацију топа“ и „рушење уставног поретка“. Као врхунац антизападног цинизма и крајње гажење државног суверенитета, влада је наручила и усвојила извештај руског ФСБ-а као званични „доказ“ у овом поступку, негирајући употребу звучних топова и звучног оружја.

Затрована атмосфера и непрекидни медијски прогони у Вучићевој Србији сада директно резултирају физичким насиљем на улицама. Студенти се рутински пребијају на протестима, а режимски хулигани се не устручавају ни да прегазе демонстранте аутомобилима током блокада уличног саобраћаја. Сваки глас разума у ​​друштву је под жестоким нападом – од разбијања аутомобила породице професора Динка Грухоњића, физичких напада на новинара Вука Цвијића и претњи Даници Вученић, па све до издавања званичне забране уласка у Србију црногорском новинару Петру Комненићу под нејасном, измишљеном оптужбом за „хибридно ратовање“.

Да се ​​овај систем не зауставља ни пред чим и да је спреман чак и на физичку ликвидацију својих највећих националних легенди ако му се јавно супротставе, недвосмислено доказују претње и помињања атентата на прослављеног српског фудбалера Немању Видића у комуникацији међу најближим Вучићевим сарадницима путем апликације „Скај“. Његово јавно противљење криминализацији српског фудбала учинило га је директном метом режимских џелата, чиме је Вучић практично показао да су у оквиру идеологије „шешељизма“ све границе одавно пређене и да апсолутно нико ко одбија да буде покоран није безбедан.

Закључак: Три опције за решавање кризе и црвена линија ЕУ

Суочен са потпуним сломом система, институционалном ентропијом и непопустљивим притиском масовног студентског покрета који му дише за вратом, Александар Вучић више нема могућност мирне транзиције. За највиши ешалон режима, повлачење са власти више не значи само политички крај, већ пре свега потенцијални губитак слободе, суочавање са правдом и кривично гоњење за корупцију на високом нивоу и организовани криминал.

У очајничком покушају да осигура опстанак и пребаци сву моћ са функције председника на Владу Србије – коју планира да предводи након најављене оставке – има три тактичке опције на располагању:

• Институционална рокада (премијер без избора): Вучић подноси оставку, а апсолутно послушна владајућа већина у парламенту му одмах додељује мандат за формирање нове владе. Овим маневром, он преузима извршну власт и потпуно избегава суочавање са бирачима до редовног изборног циклуса у децембру 2027. године.
• Превремени парламентарни избори: Расписивање превремених избора одмах након оставке, са циљем да опозиција и независни студентски покрет буду организационо неспремни. Кроз изузетно кратку кампању, заједно са неизбежном и масовном изборном преваром, он настоји да обезбеди нови мандат пре него што се акумулирани јавни бес може даље каналисати и мобилисати. У овом сценарију, садашња председница парламента – Вучићева марионета, Ана Брнабић – преузела би улогу вршиоца дужности председника Србије и доделила му мандат за формирање владе.
• Тотална изборна мобилизација (комбиновани избори): Иако су редовни председнички избори заказани за пролеће 2027, а парламентарни избори тек у децембру 2027, Вучић их превремено расписује истог дана. Стављајући све на коцку, као титуларни носилац свих изборних листа, Вучић би државу гурнуо у стање апсолутне параноје и референдумске „одбране уставног поретка од унутрашњих непријатеља“ у покушају да опстане на власти.

Управо ту се повлачи апсолутна и непремостива црвена линија за Европску унију. Брисел више не може дозволити да застарела политика смиривања легитимише Вучићево брутално гушење демократске воље грађана само да би остао на власти, јер би то довело Србију на ивицу хаоса и насиља. ЕУ постаје све свеснија своје обавезе да хитно предузме кораке који ће показати њену активну улогу у сопственом дворишту и осигурати транзицију власти која неће резултирати крвопролићем и немирима на улицама српских градова.

Конкретни предлози за активно учешће у смиривању тензија и спречавању диктатуре све јасније се постављају пред Брисел:

• Распоређивање сталне мисије са пуним мандатом да директно и одмах ради на побољшању и праћењу изборног процеса и самог дана избора, за који аналитичари предвиђају да ће бити најнеправилнији у историји Србије због очајног стања Вучићевог рејтинга.
• Формално усвајање опције непризнавања резултата избора уколико дође до масовне и системске изборне преваре, што радикални апарат већ интензивно припрема на терену.
• Успостављање оперативног оквира за управљање кризама у очекивању практично извесних масовних немира након избора, чиме би се јасно дефинисала улога ЕУ у посредовању између падајућег хибридног, радикалног режима и нове, демократске грађанске већине.

Толерисање било каквих даљих маневара Вучића означило би потпуну капитулацију Европе пред насилним криминално-радикалним режимом. ЕУ зна да би то значило саучесништво у гажењу основних људских права и награђивању система који убија, туче и прогони дисиденте не само у Србији већ и широм целог Западног Балкана.

Србија, као највећа земља у региону, поседује демократски капацитет да се коначно реши овог хибридног режима. Одговорност Европске уније је да онемогући мањинском радикалном режиму да настави да влада већином искључиво употребом голе силе и страха. Демонтирање овог антицивилизацијског, криминално-радикалног режима биће највећи историјски тест за само српско друштво, као и фундаментални тест кредибилитета за целу Европску унију.

Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра