Beograd i Priština različito odgovaraju na pitanje iz naslova. Dok srpski zvaničnici tvrde da čine sve da održe mir, kosovski lideri stalno upozoravaju na srpske pripreme za rat.
Čini se da je međunarodna zajednica učinila sve da onemogući „odmrzavanje“ sukoba na Kosovu. To su administrativna misija UN-a, mirovna misija predvođena NATO-om (KFOR), Evropska unija – Pravilo Law Mission na Kosovu (EULEX), kao i dijalog pod okriljem Evropske unije, koji je rezultirao nizom bilateralnih sporazuma, koji bi trebali da doprinesu normalizaciji odnosa Beograda i Prištine. Međutim, problem pojave novog žarišta u Evropi ostaje aktuelan, posebno posljednjih mjeseci.
Pregovori bez kompromisa
Nekoliko je razloga za neizvjestan mir na Kosovu. Glavna dva su – dijametralno suprotna viđenja statusa Kosova sada i u budućnosti u Srbiji i na samom Kosovu.
U Srbiji i vlasti i apsolutna većina građana ne smatraju Kosovo posebnom državom i neće prihvatiti gubitak te zemlje.
Prema zaključcima istraživača, Srbija ima duboku simboličku percepciju regiona Kosova kao „matice“, „kolevke srpske kulture“, „srpskog Jerusalima“ i „srca Srbije“. Gubitak Kosova doživljava se kao „nepravda“, „izdaja“, „sramota“, „gubitak identiteta“.
Prema sociološkom istraživanju „Stavovi srpskih građana o Kosovu“, koje je prije tri godine sproveo Centar za društveni dijalog i regionalne inicijative (CDDRI) , nešto više od 13% građana Srbije smatra da je Kosovo nezavisno, a samo 5.2 % njih se u potpunosti slaže da je Kosovo nezavisna država. 43.4 % se snažno slaže da Srbija nikada ne treba da prizna Kosovo, jer bi to bilo ponižavajuće i sramno, 26.8 % se uglavnom slaže sa ovim. Polovina ispitanika (49,9 %) u potpunosti i 23.2 % se uglavnom slaže da je priznanje Kosova nacionalna izdaja.
Istraživanje New Serbian Political Survey (NSPS) za 2022. pokazalo je da Srbi nijesu spremni da priznaju Kosovo, čak ni u zamjenu za članstvo u EU. Prema istraživanju, nešto više od 36 odsto građana podržava ulazak u EU, protiv – skoro 44 odsto, ali ako je priznanje Kosova uslov za to, onda 82 odsto – protiv.
S druge strane, na Kosovu i političke elite i građani vjeruju u mogućnost izgradnje sopstvene države. Aktuelne vlasti u Prištini i veći dio kosovskog društva ne pristaju na kompromise, koji, po njihovom mišljenju, ugrožavaju državni suverenitet. Prije svega, riječ je o stvaranju Zajednice srpskih opština (ZSO) na śeveru Kosova.
Što se tiče mogućih ustupaka Kosova potrebnih za priznanje od Srbije, 79 % ispitanika – protiv je ustupaka, 7 % – podržava implicitno priznanje, a samo 5 % se slaže da bi taj ustupak trebao biti formiranje Zajednice srpskih opština (ZSO). Ovo pokazuje anketa Međunarodnog republikanskog instituta (IRI) sprovedena među građanima Kosova prije godinu dana.
Dogovori na papiru
Različiti pogledi na crvene linije koje se ne mogu preći u kosovskom pitanju stvorile su ekstremne uslove za srpsko-kosovske pregovore. Međutim 2011–2013, kada je dijalog Beograda i Prištine pod okriljem EU tek počinjao, činilo se da pregovori i međusobni ustupci mogu da riješe sve razlike, postepeno, korak po korak, fokusirajući se na ekonomska i socijalna pitanja. Kasnije je postalo očigledno da je kompromis zaista efikasan alat, ali fundamentalne nesuglasice ostaju neriješene, usporavajući proces.
Problem nije riješio ni Ohridski sporazum i Aneks o njegovoj primjeni, koji su predśednik Aleksandar Vučić i premijer Albin Kurti dogovorili (iako nijesu potpisali) u februaru-martu 2023. godine. Neki optimisti su polagali velike nade o ovim sporazumima koje je prenosila EU, ali nije bilo većeg pomaka u prošloj godini. Naprotiv, u septembru 2023. godine desili su se događaji u Banjskoj, koji su naćerali da se nastavi rasprava o mogućnosti novog oružanog sukoba u regionu.
Značajno je da je samo 10 dana ranije u Briselu održana nova runda dijaloga uz posredovanje EU, koja je završena bez rezultata. Opet su to bile crvene linije Beograda (odbija da prizna Kosovo, čak i de facto) i Prištine (odbija da formira srpsku autonomiju u vidu ZSO), što je omelo napredak u pregovorima.
Naravno, stranke nijesu imale ove principijelne pozicije prije, ali Evropa se mnogo promijenila od početka procesa nagodbe sredinom 2010-ih. Činilo se da je evropski kontinent centar stabilnog mira, a Balkan – Zapadni Balkan, bivša Jugoslavija – konačno treba da postane miran i spokojan region, poput Evrope. Analizirajući javne izjave lidera Srbije i Kosova iz tog perioda, vidi se velika želja da se pronađu načini za normalizaciju bilateralnih odnosa.
Sve je počelo da se mijenja 2014. godine, nakon početka ruske agresije na Ukrajinu. Aneksija Krima aktivirala je srpske „jastrebove“, koji nijesu viđeli posljedice za agresora zauzimanjem teritorija suśednih zemalja u Evropi. S druge strane, na Kosovu je rat Rusije protiv Ukrajine doživljen kao narušavanje stabilnog poretka i prijetnja za Kosovo. Štoviše, Srbija je tokom 2014–2021. godine aktivno sarađivala u vojnoj sferi s Ruskom Federacijom. Tako je dobila na poklon vojnu opremu, izvodila zajedničke vježbe… Jedna od posljedica bio je pokušaj Prištine da djeluje simetrično – da formira svoju vojsku, ili bar da ojača potencijal Kosovskih bezbjednosnih snaga.
Puna ruska invazija na Ukrajinu počela je 2022. Srbija prekida javnu saradnju s Rusijom u vojnoj sferi, zajedničke vježbe takođe. Međutim, Beograd nastavlja da kupuje rusko oružje, ne prekida političke kontakte s Moskvom i ostaje jedina evropska država (osim Bjelorusije) koja ne uvodi sankcije Ruskoj Federaciji. U međuvremenu, srpski radikali otvoreno podržavaju rusku agresiju. „Kad se vojska na Kosovo vrati“ kampanja uzima maha.
Između ostalih mjera je i uvođenje ograničenja upotrebe srpskog dinara i povećanje odbrambenog potencijala (kupovina američkih Javelina, vojni sporazum s Turskom…).
Primjer Banjske
Iako se dijalog pod okriljem EU nastavlja (u Briselu predstavnici dvije strane razgovaraju o pitanju dinara), tenzija između Beograda i Prištine samo raste.
Mogući prijem Kosova u Vijeće Evrope postao je šokantan egzistencijalni izazov za Srbiju. Članstvo u Vijeću Evrope označiće iskorak Prištine na putu ka punom priznanju, što je za Srbiju apsolutno neprihvatljivo.
Hoće li Beograd preduzeti radikalne korake u ovoj situaciji? Kurti uvjerava da Srbija sprema oružani napad, a britanskim novinarima pokazuje mapu lokacija srpskih vojnih baza u blizini granica Kosova. Vučić negira sve optužbe, ali paradoks je da zvanični Beograd možda ne zna za planove srpskih radikala i ruskih specijalnih službi.
Na dan 25. godišnjice NATO bombardovanja Savezne Jugoslavije krajem marta ove godine, nekoliko krajnje desnih opozicionih stranaka, koje podržavaju Putina i desničarska Narodna patrola, koja nije krila svoje veze s ruskom Wagner grupom, organizovale su protest u centru Beograda s transparentima „Kad se vojska vrati na Kosovo“, „Molite se Bogu i držite se Rusije“, koristeći srpsku zastavu sa slovom Z, koja je simbol ruske invazije na Ukrajinu.
Postoji verzija po kojoj bi agenti Kremlja mogli, uz pomoć Moskve, da izazovu nerede neđe na śeveru Kosova, a pod tim uslovima bi vojska Srbije bila prinuđena da interveniše kako bi „zaštitila svoj narod na Kosovu”. Prisustvo snaga NATO KFOR-a trebalo je da ovu verziju učini potpuno nestvarnom, ali priča s Banjskom je pokazala da niko ne može da garantuje stabilnu bezbjednosnu situaciju na Kosovu. Rat punih razmjera teško se može očekivati, ali region nije dovoljno zaštićen od lokalnog oružanog sukoba.
Nedostatak konačnog, jasnog rješenja kosovskog pitanja razlog je stalne eskalacije, što Rusija lako može iskoristiti za otvaranje „drugog fronta“ protiv Zapada u Evropi. Može se desiti da zvanični Beograd postane talac ruske globalne igre podizanja stopa.
