Берлински процес у доба Трамповог повратка – Балша Божовић

Слика 1: Шест држава Западног Балкана

Контекст

Србија је од 2011. убрзала усвајање докумената и политика којима обликује свој регионални приступ. Пројекат „Српски свет“, који подсећа на руски „Руски мир“, оживљава српско питање на Западном Балкану тврдњом да сви Срби у региону, без обзира где живе, треба да буду уједињени под једним политичким кишобраном. Крајњи циљ је стварање повољних међународних услова који би могли да омогуће Србији да прекроји своје границе.

• 2011: Усвајање Стратегије о дијаспори и Србима у региону

Србија је усвојила Стратегију очувања и јачања односа са дијаспором и Србима у региону, наглашавајући циљ „очувања и јачања српског идентитета” међу Србима у Босни и Херцеговини и Црној Гори. Широко тумачена као „Меморандум II“, ова стратегија ажурира раније националне стратегије.

• 2013: Увођење појма „српски свет“

Термин „српски свет“ ушао је у јавни дискурс као ребрендирање ранијих концепата територијалног уједињења Срба, по узору на руски „Руски мир“. Ова иницијатива укључује и политичку и културну димензију за проширење српског утицаја.

• 2019: Доношење Повеље о културном простору Србије

Повељу о српском културном простору потписали министри културе Србије и Републике Српске, афирмишући „културну кохезију“ међу Србима у региону. Овај потез је ојачао стратешки циљ уједињења свих Срба у заједничком културном оквиру.

• 2020: Усвајање Стратегије националне безбедности Србије

Српрска Стратегија националне безбедности дала је приоритет очувању Републике Српске као кључном спољнополитичком циљу, додатно наглашавајући посвећеност Србије одржавању утицаја међу Србима у региону.

• 2022: Веза са инвазијом Русије на Украјину

Руска агресија на Украјину је нагласила сличности у реторици и тактици између руских и српских наратива о територијалним аспирацијама. Концепт „Српски свет“ је ојачао везе Србије са руским утицајем, при чему је Србија једина европска земља која Русији није увела санкције.

• 2024: Декларација Свесрпског сабора

Декларација о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа усвојена је 8. јуна 2024. године на Свесрпској скупштини у Београду. Овај документ садржи 49 тачака које обухватају различите аспекте националног, културног и политичког живота српског народа.

Берлински процес: позадина и ретроспектива

Берлински процес покренут је 2014. године као иницијатива тадашње немачке канцеларке Ангеле Меркел, у време када су европске интеграције Западног Балкана биле у застоју, док је подршка проширењу ЕУ јењавала унутар саме Уније. Процес је имао за циљ јачање регионалне сарадње, јачање економске стабилности и усклађивање Западног Балкана са европским стандардима, стварајући услове за коначно чланство у ЕУ.

Међутим, геополитичка димензија, која се често занемарује, баца светло на политичку позадину Берлинског процеса — он је покренут као одговор на руску анексију Крима.

Меркел, као архитектица Берлинског процеса, замислила је Процес као средство за неговање чвршћих веза међу земљама Западног Балкана, кроз заједничке пројекте у инфраструктури, образовању, запошљавању и помирењу. Ови елементи су сматрани кључним за постизање трајне стабилности у региону. Поред тога, процес је служио као геополитички тампон, штитећи Западни Балкан од спољних утицаја, посебно Русије, чија је територијална агресија у Украјини дестабилизовала европску безбедност.

Берлински процес је акценат ставио на конкретне пројекте и споразуме, као што су међусобно признавање личних карата, универзитетских диплома и стручних квалификација, уз инфраструктуру, енергију и дигиталну повезаност. Такође је елиминисао накнаде за роминг, постепено рушећи баријере и градећи јединствено регионално тржиште од 18 милиона људи. У суштини, то је интегративна иницијатива која има за циљ усклађивање Западног Балкана са Европском унијом кроз убрзане инвестиције.

Стога је Берлински процес осмишљен да интегрише Западни Балкан, без гарантовања чланства у ЕУ, и да усклади спољну и безбедносну политику региона са политиком ЕУ. Његов интензитет и свеобухватан обим превазилазе капацитете паралелних иницијатива које промовишу други спољни актери.

Кроз Берлински процес, земље Западног Балкана имале су прилику током протекле деценије да постепено напредују ка европској перспективи. Ово је послужило као подстицај за усвајање реформи које су кључне за интеграцију у ЕУ. Иако Берлински процес није гарантовао чланство у ЕУ због унутрашњих несугласица у вези са проширењем, он је успешно подстакао регионалну сарадњу и олакшао спровођење кључних иницијатива које регион приближавају европским вредностима и стандардима. Међутим, од самог почетка, сумње у намеру ЕУ да оствари значајне помаке кроз ову иницијативу биле су подстакнуте релативно ограниченим инвестиционим буџетом за Западни Балкан.

Кључни догађаји у Берлинском процесу

• 2014: Покретање Берлинског процеса као платформе за промовисање сарадње и интеграције Западног Балкана у Европску унију. Кључни пројекти у инфраструктури и енергетици покренути су као стубови регионалног развоја.
• 2015: Током самита у Бечу, регионални лидери потписали су споразуме који подржавају пројекте који имају за циљ побољшање повезаности и јачање економске стабилности. Представљена је и иницијатива за оснивање Регионалне канцеларије за сарадњу младих (RYCO).
• 2016: На самиту у Паризу, Берлински процес је добио даљи замах кроз иницијативе за еколошке пројекте и унапређење образовних програма. Споразуми о професионалној сарадњи и мобилности младих постали су централне теме.
• 2017: Самит у Трсту покренуо је низ инфраструктурних пројеката, укључујући и оне у сектору транспорта, уз споразуме о енергетској повезаности. Уведена је и идеја о заједничком регионалном тржишту.
• 2018: Лондонски самит је нагласио владавину права и напоре у борби против корупције као кључне предуслове за регионалну стабилност и економску сарадњу.
• 2020: Самит у Софији усвојио је Акциони план за успостављање заједничког регионалног тржишта, укључујући слободно кретање људи, роба, услуга и капитала.
• 2021: Накнаде за роминг су елиминисане међу земљама Западног Балкана, што је постало једно од највидљивијих достигнућа Берлинског процеса, олакшавајући комуникацију и пословање широм региона.
• 2024: Берлински самит обележио је десету годишњицу процеса. Европска унија је издвојила милијарду евра помоћи за енергетски сектор Западног Балкана, чиме је Берлински процес постао покретачка снага за зелену транзицију и одрживи развој у региону.

Шири контекст интеграције Западног Балкана

Суштински аспект разумевања процеса интеграције Западног Балкана је препознавање чињенице да само праћење мапа пута и испуњавање поглавља није довољно. Задаци које треба испунити превазилазе техничке ствари, захтевајући демократизацију и транзицију највеће државе у региону, Србије, са руског утицаја ка прихватању вредности цивилизације Запада и Европске уније.

Један од најзначајнијих циљева Берлинског процеса у том погледу је подстицање помирења и утврђивање истине о жртвама ратова 1990-их. Ово укључује процесуирање ратних злочина и починилаца, уз друге механизме транзиционе правде, који су посебно кључни за послератни простор бивше Југославије. Србија, која посебно заостаје у суочавању са својом прошлошћу, игра кључну улогу у овом процесу.

У том смислу, Берлински процес је усклађен са пресудама и радом Хашког трибунала за злочине почињене у бившој Југославији, јачајући одговорност и правду као основу за мир и регионалну стабилност.

Изазови са којима се суочава Берлински процес

Од свог почетка, Берлински процес је функционисао у сенци текућих безбедносних изазова и спољних утицаја, посебно из Русије. На пример: 2016. покушај државног удара у Црној Гори, оркестриран од стране руских обавештајних служби у сарадњи са елементима српских безбедносних служби. Затим, 2017. покушај државног удара у македонском парламенту (Собрание), у којем су учествовали руски обавештајци и агенти са српским пасошима.

У оба случаја, руске операције су се ослањале или на активну подршку или на пасивно посматрање српских безбедносних структура. Штавише, српски режим се често ослањао на ове руске активности, посебно када је био усклађен са циљевима политике „српског света“, која је политички везала суседне земље за Србију, а истовремено их удаљила од европских интеграција и, самим тим, од Берлинског процеса.

Вучићева стратегија обмањивања САД и ЕУ

Усред низа криза које су погодиле Европску унију – од руске анексије Крима до победе Доналда Трампа на изборима 2016, мигрантске кризе и пандемије COVID-19 – Србија је активно подривала напоре за регионално помирење које подржава Берлински процес. Такође, дијалог између Београда и Приштине кориштен је као оруђе за слабљење позиције ЕУ на Западном Балкану, што је користило Русији док се припремала за рат против Украјине. Вреди подсетити да је Вучић обезбедио подршку Западних влада (САД и Немачке) када је требало да формира владу у Србији 2012, уз обећање да ће решити питање Косова и нормализовати односе Београда и Приштине.

Док је ЕУ била једногласна, процес нормализације под Вучићевом влашћу у почетку изгледао је обећавајући. Током овог периода, док су ЕУ – посебно Ангела Меркел и Немачка – затварале очи пред демократским назадовањем и питањима људских права у Србији, Вучић је консолидовао своју апсолутну моћ на свим нивоима власти. Касније је, охрабрен унутрашњим изазовима код ЕУ, зауставио је процес. Вучићеве намере по питању Косова никада нису биле искрене; он је само настојао да искористи фондове и инвестиције ЕУ да ојача своју аутократску власт, што му је омогућавало да уцењује саму институцију која га финансира.

Русија је била и остала задовољна спољном политиком Србије, која нарушава безбедносни и спољнополитички оквир Европе. Ова динамика је омогућила Вучићу да влада без значајније опозиције, док блиско сарађује са Владимиром Путином. Истовремено, он се позиционирао као једини преговарач са ЕУ и САД, паралелно јачајући везе са Русијом и Кином.

Током мандата Меркел, Вучић је уживао политичку и финансијску подршку, етаблирајући се као један од њених „добрих момака“ поред албанског премијера Раме, македонског премијера Груевског и мађарског премијера Орбана. Заједно су сарађивали на сузбијању прилива миграната у ЕУ. Вучић је у овом периоду задобио поверење и од ЕУ и од Русије. Међутим, уз подршку Меркел, демократију је заменила „стабилитократија“ као доминантни модел управљања на Западном Балкану, што је Берлински процес учинило мање ефикасним.

Покушај подривања Берлинског процеса

Доналд Трамп је 2016. године неочекивано освојио место председника САД. Антиглобалисти и крајње десничарске фракције широм Европе нашли су заједнички језик са Трамповом корумпираном администрацијом, која је била наклоњена балканским аутократама и тражила брза решења у своју корист, посебно у вези са дијалогом Косова и Србије.

Трампов циљ била је убрзана резолуција, како би приказао своја спољнополитичка достигнућа уочи избора 2020. Препознајући Трампову хитност, Вучић је предложио поделу Косова. Ричард Гренел, специјални изасланик САД за Европу, подржао је ову идеју, што је навело Косово да невољно уђе у преговоре. Предлог је предвиђао замену три општине на северу Косова за Прешевску долину, чиме се ефективно прекрајају границе у Европи.

ЕУ, на челу са Меркел, оштро се успротивила овом опасном преседану, свесна његових импликација на друге делове Западног Балкана и шире. Поновно исцртавање граница дуж етничких линија легитимисало би сличне акције на другим местима, унапређујући Вучићеву националистичку визију „српског света“, усклађену са Путиновим „Руским миром“, која се тада одвијала у Украјини. Такве акције би утрле пут за друге територијалне промене на глобалном нивоу, понављајући Путинову анексију Абхазије, Јужне Осетије и Крима.

Ово усклађивање између „Српског света“ и „Руског мира“ наглашава њихове заједничке циљеве: дестабилизацију међународног поретка како би се оправдале експанзионистичке амбиције. Немачка и чврсто противљење ЕУ на крају су навеле Трампову администрацију да јавно демантује било какво озбиљно разматрање поделе Косова.

Док је Трамп изгубио на изборима 2020. године, Вучић је на то гледао као на губитак само у битци, а не и у рату. Опрезно је одложио своје планове, ослањајући се на Гренелово уверавање о Трамповој кандидатури за реизбор 2024. Вучићева стратегија је напредовала у глобалној клими континуираних криза, омогућавајући му да искористи кампање дезинформација и државне медије за одржавање власти.

Током Трамповог првог мандата, Србија је активно радила на поткопавању Берлинског процеса, усклађујући своје интересе са ауторитарним режимом Москве. Удаљавање Србије и Западног Балкана од Берлинског процеса значи удаљавање од ЕУ, а посебно Црне Горе и Босне и Херцеговине, које све више потпадају под злоћудни утицај „српског света“.

Отворена балканска иницијатива (Мини Шенген) алтернатива Берлинском процесу

Прекретница 2019. године

Година 2019. обележила је период стагнације у проширењу ЕУ и замора у погледу европских интеграција. Западни Балкан је забележио мали напредак, а Берлински процес је почео да губи замах због унутрашњих изазова ЕУ. У међувремену, Русија се припремала за инвазију на Украјину, стварајући турбулентно регионално окружење.

Иницијатива Мини Шенген појавила се у посебно погодном тренутку за Русију, у складу са њеном стратегијом ширења кризе широм Европе. Док је Берлински процес обезбедио политички артикулисан оквир, иако са ограничењима, Западни Балкан је био сведок поновног оживљавања експанзионистичке политике налик руској анексији Крима 2014. и другим руским активностима, као што су окупација Јужне Осетије и Абхазије и њен надзор над Молдавијом и Грузијом .

У Русији је држава спроводила друштвену „фашизацију“ кроз медијске монополе и злоупотребу државних апарата, искривљујући домаћу стварност, подгревајући империјалистичке амбиције укорењене у руском православљу. Овај приступ је одјекнуо на Западном Балкану, где су поражени националистички елементи из ’90-их, често подржани од стране руске спољне политике, почели да оживљавају експанзионистичке и мини-империјалистичке тежње.

Србија, највећа држава у региону, којом су управљали исти политички актери из 1990-их, тражила је национално јединство како би подстакла национализам са територијалним амбицијама усмереним на Босну и Херцеговину, Косово и Црну Гору (названу „Мала Украјина“). Ове амбиције су кулминирале у злогласном Нон-пејперу, који наводно подржава Србија и прећутно подржавају Хрватска и Албанија. Документ је предложио поделу Босне и Херцеговине на три дела — Републику Српску, хрватску Херцеговину и регију у којој доминирају Бошњаци. Такође је предвиђао повратак Црне Горе под утицај Србије и спајање Косова са Албанијом како би се формирала „Велика Албанија“.

Овај политички став пропраћен је иницијативом Мини Шенген, покренутом 2019. године и ребрендираном у Отворени Балкан у наредним годинама, служећи као лакмус тест за толеранцију Запада на територијалне промене у региону.

Прекретнице у Отвореној балканској иницијативи

2019. Покретање Иницијативе

У октобру 2019, иницијативу — тада познату као Мини Шенген — покренули су у Новом Саду председник Србије Александар Вучић, албански премијер Еди Рама и премијер Северне Македоније Зоран Заев. Њен циљ је био успостављање слободног кретања људи, роба, услуга и капитала међу државама чланицама, јачање регионалне економске интеграције и олакшавање комуникације и трговине.

2020. Припреме за споразуме

Током 2020. године, три земље оснивачице радиле су на споразумима за поједностављење путовања, трговине и економских веза. Међутим, иницијатива се суочила са критикама због недостатка јасне међународне подршке, а Босна и Херцеговина, Косово и Црна Гора су изразиле скептицизам, одбивши да учествују.

2021. Ребрендирање и први споразуми

Иницијатива је преименована у Отворени Балкан како би се нагласио њен регионални карактер и амбиција за уједињеним тржиштем. У септембру су потписани први споразуми, укључујући међусобно признавање радних дозвола, што омогућава грађанима да раде у земљама чланицама без бирократских препрека. Поједностављени су гранични прелази који омогућавају путовање само са личним картама, а усвојене су и заједничке мере за реаговање у ванредним ситуацијама.

2022. Проширење и даљи споразуми

На самиту у Охриду, лидери су потписали додатне споразуме који се односе на пољопривреду, енергетику и цивилну заштиту. Договорени су и планови за развој дигиталне инфраструктуре и хармонизацију фитосанитарних стандарда ради олакшавања трговине. Посматрачи, укључујући премијера Црне Горе Дритана Абазовића и бившег председавајућег Савета министара БиХ Зорана Тегелтију, присуствовали су самиту, што је подстакло спекулације о проширењу иницијативе.

2023. Условна подршка САД

САД су понудиле условну подршку Отвореном Балкану, наглашавајући усклађеност са обавезама ЕУ и инклузивност за све земље Западног Балкана. Иако је ЕУ опрезно поздравила иницијативу, истакла је поштовање европских стандарда и једнакост међу државама у региону. Упркос овим одобрењима, Босна, Косово и Црна Гора су и даље неодлучне, наводећи забринутост због политичких мотива и потенцијалних хегемонистичких амбиција.

2024. Напредак и будући планови

Председник Србије Вучић је на последњем самиту обећао изузеће за чланице Отвореног Балкана од забрана извоза одређене робе из Србије, подстицање економске сарадње и јачање заједничког тржишта. Напори за привлачење других земаља у региону се настављају, а лидери наглашавају појачану сарадњу.

Отворени Балкан у контексту регионалне и глобалне политике

Појава Отвореног Балкана има значајне геополитичке импликације. Иако је уоквирен као пројекат регионалне интеграције, изазвао је забринутост да служи као средство за националистичке амбиције Србије под маском економске сарадње. Критичари тврде да Отворени Балкан ризикује да поткопа Берлински процес неговањем паралелне структуре усклађене са српским наративом о „српском свету“ и геополитичком стратегијом Русије.

Заобилажењем ширих оквира ЕУ, Отворени Балкан би могао да дестабилизује регион, омогућавајући злонамерне спољне утицаје и оживљавајући експанзионистичке тежње. Иницијатива, стога, мора да води деликатну равнотежу између неговања истинске регионалне сарадње и избегавања замки политичке манипулације и политике искључивања.

Разлика између Берлинског процеса и Отвореног Балкана

Берлински процес и Отворени Балкан значајно се разликују по врсти споразума које промовишу и методама њихове имплементације. Отворени Балкан се ослања на билатералне и трилатералне споразуме, од којих су неки ратификовани само у Србији, док Албанија и Северна Македонија тек треба да усвоје све предложене споразуме. Насупрот томе, Берлински процес се залаже за споразуме које су све земље потписнице на јединствен начин усвојиле, подстичући јединствени приступ и изградњу већег поверења међу учесницима. Ови уговори обухватају признавање личних карата, диплома и стручних квалификација, као и сарадњу у области саобраћаја, екологије и дигитализације.

Један од аспеката који дефинишу Берлински процес је његова посвећеност помирењу и транзиционој правди. Активно подржава пројекте и активности усмерене на откривање чињеница о жртвама, процесуирање ратних злочина и имплементацију механизама транзиционе правде. Овакве теме нема у Отвореном Балкану, који је фокусиран искључиво на економске интересе својих чланица. Укратко, Берлински процес има за циљ да повеже Западни Балкан са ЕУ промовисањем сарадње кроз европске вредности и решавањем историјских сукоба. Насупрот томе, Отворени Балкан даје приоритет економским користима и трговинским односима између неколико земаља у региону, искључујући неке државе Западног Балкана и занемарујући важност помирења и суочавања са прошлошћу.

Отворени Балкан такође одражава доминацију Србије у региону и служи као канал руске спољне политике, дистанцирајући државе Западног Балкана од приступања ЕУ.

Рат у Европи

Од почетка руске инвазије на Украјину 2022. године, популистички политичари на Балкану и Европи очекивали су брзу руску победу. Лидери попут Вучића и Додика били су међу првима који су поделили ова очекивања, уз уверавања Москве да ће Путинова „специјална операција“ трајати само неколико дана. Српски режим је остао нем током прве недеље инвазије. Важно је напоменути да су слична очекивања имали и многи европски лидери. Међутим, Украјина је под председником Зеленским одбила да се преда. Постављајући одлучну одбрану, Зеленски је разбио Путинов концепт „блицкрига“ и спасио своју земљу чистом отпорношћу.

Политика супротстављања руској агресији није преовладала иницијативом европских политичких естаблишмента. Уместо тога, европско јавно мњење је подстакло владе да подрже Украјину. Ова солидарност последица је непоколебљиве подршке најкритичнијег савезника у Западном свету — јавног мнења.

Отпор Украјине пореметио је планове проруских политичара на Балкану. Понашање аутократских лидера попут Вучића и Додика, Српске православне цркве (кључни савезник Руске православне цркве изван Русије) и мађарског Орбана сугерише да су очекивали брзи пораз Украјине. Припреме за нове кризе у Европи, посебно на Западном Балкану, требало је да уследе након брзе победе Русије.

Очекивани брзи пораз Украјине био је део ширег плана да се потврди руска доминација и ослаби Запад. Ово би охрабрило српски режим да настави са својим мини-империјалистичким амбицијама на Западном Балкану. План је предвиђао распад Босне и Херцеговине, једнострано проглашење независности Републике Српске и улазак српских снага на север Косова. Након тога би уследила пуна интеграција Црне Горе у „српски свет“ и решавање српског „националног питања“, укорењеног у Милошевићевим деструктивним кампањама ’90-их.

Такав развој догађаја би убрзао ерозију кредибилитета Бајденове администрације и отворио пут за Трампов повратак у Белу кућу. Чак и након Бајденовог избора, Ричард Гренел је одржавао блиске везе са српским режимом, који је финансирао његове активности. Гренел је остао кључни контакт за Вучића, који је рачунао на Трампов повратак на власт. Ово усклађивање са Трамповим политичким оживљавањем такође је било централно за ширу стратегију Русије. Иако се њихови интереси разилазе, и Србија и Русија су препознале вредност дестабилизације Запада кроз Трампов потенцијални реизбор.

Будућност Запада у ери Трамповог повратка

Неочекивана отпорност Украјине осујетила је ове планове. Међутим, Вучић и Орбан се сада надају победи Русије кроз нову америчку администрацију на челу са Трампом, за коју верују да ће „окончати рат“. Такав исход, уз очување руских добитака у Украјини, означио би де фацто победу Путина.

Такозвана „Трамп интернационална“ мрежа, идеолошки и стратешки повезана са Русијом, посматра демократска достигнућа Запада као противнике. Слично Хитлеровом презиру према Вајманском уставу, ова мрежа настоји да искористи слободе и слабости демократије како би је уништила изнутра. Путинови и Вучићеви циљеви укључују постављање политичара и елита на Западу, који се слажу са идеологијама крајње деснице у Европи, укључујући личности као што су Орбан, Ле Пен и Фицо.

За Вучића је Европска унија само нужно зло. Он користи фондове ЕУ и економски раст да наоружа Србију и чека повољне међународне околности да унапреди свој проруски пројекат „Српски свет“. На овај начин европски порески обвезници индиректно финансирају аутократски режим у Србији који активно подрива европску безбедност и спољну политику.

У међувремену, Вучић наставља да обмањује Западне доносиоце одлука говорећи им оно што желе да чују док чекају потенцијалну Трампову победу, која би му могла пружити стратешко отварање за његову проруску агенду на Западном Балкану. Попут Путина и Орбана, Вучић не тражи директан сукоб са Западом – већ има за циљ да га преобликује по свом укусу.

Трампов повратак у Белу кућу, уколико се то догоди, дубоко би променио глобалну динамику. Европа, Украјина, Западни Балкан, Грузија, Молдавија, Тајван, Јужна Кореја, Јапан и НАТО суочавају се са изазовима без преседана и неизвесном будућношћу.

Европска унија и Западни Балкан у Трамповој ери

Након дубоких промена у Сједињеним Државама, Трампов следећи фокус је на односима са Европском унијом. Трампов дугорочни циљ је да ЕУ учини политички некохерентном, претварајући је у економско средство које је подређено односима његовог режима са Истоком. Сигнали су алармантни: захтева се усклађеност. Трампов режим ће подржавати само кандидате у државама чланицама ЕУ који су усклађени са његовом „Трамп интернационалом“. Личности попут Вучића, Орбана, Фица, Вилдерса, Ле Пен и немачке АфД (Алтернатива на Немачку) обликују Европу по Трамповом имиџу. Њихов задатак је јасан — демонтирати демократију и створити атмосферу несигурности кроз дезинформације, омогућавајући управљање кроз страх, учвршћивање дугорочне моћи и мењање друштвених вредности.

Заузврат, аутократе и диктатори добијају подршку, што Западни Балкан чини још подељенијим и у сталној опасности од сукоба.

Међутим, јединство Европе у подршци Украјини пружа наду. Упркос напорима Србије, Мађарске и Словачке да поткопају одбрану Украјине од Русије, ЕУ је пронашла снагу у својој заједничкој спољној и безбедносној политици да се супротстави Трамповим предизборним обећањима. Немачка министарка спољних послова Аналена Бербок наглашава да немачки одговор на Трампово „Америка на првом месту“ неће бити „Немачка на првом месту“, већ „Уједињена и јака Европа на првом месту“.

Потенцијални будући немачки канцелар Фридрих Мерц из ЦДУ најавио је строг ултиматум Путину: „Русија има 24 сата да се повуче из Украјине или ће Немачка укинути сва ограничења на далекометно немачко оружје за Украјину. Пољски председник Анџеј Дуда јасно је ставио до знања Трампу да је Пољска уједињена у одбрани Европе од Русије и да ће свако поколебање сматрати издајом. Борис Џонсон, бивши Трампов присталица, инсистира на томе да Велика Британија остане непоколебљива у свом ставу да Русија мора бити поражена у Украјини. Француски председник Емануел Макрон подвлачи важност одбране европских интереса пред било каквим променама у спољној политици САД под Трампом.

Иако је овај јединствени став неочекивани развој догађаја за многе аутократе унутар Трампове интернационале у Европи, Вучић и Орбан остају одлучни да наруше европско јединство. Они настављају да нарушавају репутацију ЕУ, тврдећи да су се околности промениле и да се ЕУ мора прилагодити. Управо то је наратив који Путин жели да појача.

Берлински процес и Западни Балкан

Берлински процес више не ужива већинску подршку у Србији, највећој земљи у региону. Ипак, чак и у свом недовршеном облику, Берлински процес остаје примарна линија одбране Западног Балкана од руске спољне политике. Процес је додуше слаб и мањкав, али је то једини оквир који је доступан региону за који се може ухватити.

Без Западног Балкана не може бити уједињене Европе. Без Молдавије, Грузије и Украјине не може бити безбедне Европе. Упркос бројним неслагањима и рањивостима, ЕУ је једини гарант очувања вредности потребних да се одупре империјалистичким амбицијама Русије и других који тек треба да открију свој став.

Иако се Европа може осећати изоловано, она и даље има капацитет да брани своје принципе и остане најпросперитетнији регион на свету.

__________________________________________

Контроверза „нон-пејпер“

Словеначки медији су у априлу 2021. известили о наводном „нон-пејперу“ који се приписује тадашњем словеначком премијеру Јанезу Јанши. Према тим извештајима, у документу су наведени предлози за прекрајање граница на Западном Балкану, укључујући поделу Босне и Херцеговине, припајање Републике Српске Србији и уједињење Косова са Албанијом.

Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра