Црна Гора ће 21. маја прославити двадесет година независности. Биће застава, говора и концерт Рикија Мартина. Да, националистички декор ће доминирати, али постоји и дашак грађанског поноса који је природан за земљу која је провела две хаотичне деценије градећи институције, придружујући се НАТО-у и постајући потенцијално најновија чланица ЕУ. Биће то, по већини мерила, уобичајена прослава годишњице за тек још једну суверену државу.
Председник Србије Александар Вучић брзо се побринуо да таква не остане.
Вучић је одбио позив да присуствује. Назвао је прославу обележавањем одвајања од Србије. Рекао је да би пљунуо у лице свом народу ако би отишао. Црногорско Министарство спољних послова одговорило је с карактеристичном резигнацијом земље која је све ово чула хиљаду пута раније: Црна Гора је обновила своју независност, никада није била део Србије и, у изненађујуће великодушном гесту, завршило је своју изјаву српским и црногорским националним поздравима: Да је вјечна Црна Гора и Живела Србија.
Онда је Министарство спољних послова Србије ускочило у одбрану Вучића, само да би појаснило да су његови коментари били „лични“. Вучић је потом поново одговорио, ауторским текстом објављеним у Борби — црногорском листу који је део великог екосистема медија повезаних са српском владом — тишим тоном и топлијим стилом.
Оно што ову епизоду чини разоткривајућом није дипломатска преписка, која је прилично рутинска по регионалним стандардима. Занимљивија је структура Вучићевог аргумента — и оно што нам он говори о томе где се заправо налази српска политичка култура, двадесет година након раздвајања које још увек не може да процесуира.
Ако пажљиво слушамо Вучића, можемо чути два различита регистра која делују истовремено. Први је реалистичан и легитиман: Србија је изгубила приступ Јадрану, стратешком ресурсу са истинском геополитичком вредношћу. Други, токсичан регистар, је исконски. Ради се о једном народу, једној души, историјској издаји и пост-Милошевићевим демократским елитама које су — у овом приповедању — прелако дале Црну Гору. А када говоре његови сарадници и савезници из СПЦ, реалистички аргумент одмах пада у други план. Оно што остаје јесте незадовољство прерушено у теологију.
Етничка метафизика је мотор српских претензија према Црној Гори. То је оперативни систем српске националистичке политике. Међутим, случај Црне Горе указује на контрадикцију са необичном јасноћом, јер црногорска независност није живи територијални спор. Имамо утврђену правну чињеницу, коју је потврдила међународна заједница, спроведену референдумом и ратификовану кроз двадесетогодишњу државну праксу, а која, узгред буди речено, према последњим анкетама ужива подршку више од 75% грађана Црне Горе. Не постоји уверљив пут према поништењу донесене одлуке, иако последице по поларизовано црногорско друштво остају значајне.
Вучић подсећа на особу која не може да прихвати да је веза завршена, која реагује на сваку годишњицу раскида објашњавајући зашто до тога није ни требало да дође, која прати друштвене мреже бившег партнера и проналази разлог за увреду у свакој прослави. Токсичност лежи у одбијању да се призна да је друга страна кренула даље, изградила живот и да заправо не организује своје постојање око патње.
Црна Гора је кренула даље. Прослава 21. маја је доказ управо тога. Србија није.
Српско друштво делује амбивалентније по овом питању него што Вучићева реторика сугерише. Када је црногорско Министарство спољних послова објавило свој одговор на мрежи Икс, добило је отприлике десет пута већу пажњу од објаве владе Србије на истој платформи. Српски грађани, укључујући и многе који себе не би описали као заговорнике Црне Горе, очигледно су сматрали званични став Србије неугодним. Ово сугерише да огорченост коју Вучић исказује својим присталицама није универзално осећање чак ни унутар саме Србије.
Паралелно са дипломатском епизодом, готово филмски, текла је сага о Милошу Меденици — црногорском бегунцу за кога се верује да делује са територије Србије, чији су видео снимци у којима се доводи у питање црногорска влада постали део информативног рата. У периоду од неколико дана уочи годишњице независности, Меденица је објавио оптужбе у којима је помињао високог званичника српске полиције док је критиковао Вучића. Тај званичник, наводно повезан са случајем убиства у оквиру организованог криминала, накнадно је ухапшен.
Шта год да се закључи о основним чињеницама, ова епизода је делом илустровала како је однос Србије са Црном Гором функционисао у пракси: територија која се користи као уточиште, медијски екосистем који је оружје за дестабилизацију и политичка класа која је домаћин овим операцијама док јавно оплакује нелојалност Црне Горе.
To је прави проблем Србије и Црне Горе. Није у питању једноставан гранични спор, нити језички спор, како неки у Србији и Црној Гори желе да га представе. Није чак, у својој суштини, ни спор око референдума из 2006. године. Питање је да ли су интелектуалне елите Србије и шира јавност спремне да прихвате принцип да суседи нису изгубљене покрајине. Да суверенитет других земаља није чин непријатељства. Да прослава независности није исто што и вређање земље са којом сте некада делили федерацију.
Двадесет година је дуг период. Довољно дуг да се држава изгради, придружи савезу, преговара о поглављима за чланство у ЕУ и одржи више слободних избора. Довољно дуг, могло би се разумно тврдити, да се прихвати исход демократског гласања. Црна Гора није напустила Србију. Напустила је унију у коју је ушла, урадила је то када је била спремна, кроз процес који је задовољио међународне стандарде и избегавши крвопролиће тако уобичајено за сличне процесе на Балкану. Могли смо да је учинимо примером баршунастог развода упоредивог са чешко-словачким. Но, нисмо успели — због доминације токсичне политике у Србији.
Љубомир Филиповић. Црногорски политиколог
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
