Милорад Додик није био кандидат на овим изборима. Суд му је забранио обављање јавне функције због покушај руешња уставно-правног поретка државе. А онда је дошла изборна ноћ, његова странка је славила, његови људи победили, а он захвалио Трампу и Путину. Ако тражите слику Босне и Херцеговине после избора, тешко ћете наћи бољу.
За почетак треба рећи ово: Босанскохерцеговачки изборни систем изгледа као нешто што је осмислио Франз Кафка након неколико непроспаваних ноћи, па га вреди укратко објаснити.
Босна и Херцеговина је након рата 1992–1995. Дејтонским мировним споразумом подељена на два ентитета: Федерацију Босне и Херцеговине, у којој већином живе Бошњаци и Хрвати, и Републику Српску, у којој већином живе Срби. На врху државе налази се трочлано Председништво са бошњачким, хрватским и српским чланом. Испод тога долазе државни парламент, ентитетски парламенти, десет кантона у Федерацији, домови народа, владе и читава џунгла механизама помоћу којих се у овој земљи власт формира тешко, а блокира зачуђујуће лако.
Дејтон је 1995. зауставио рат. Тридесет једну годину касније све јасније видимо колико је његових политичких последица замрзнуо.
И онда су 4. октобра 2026. дошли избори.
Бирачи су послали поруку коју ће многи тешко прогутати.
Три народа, три политичке стварности
Жељко Комшић, досадашњи хрватски члан Председништва и лидер програђанске Демократске фронте, након тешког пораза свог кандидата Славена Ковачевића рекао је једну од најважнијих ствари ове изборне ноћи: можда грађани и народи ове земље једноставно не желе грађанску Босну и Херцеговину.
Та реченица боли свакога ко је последње три деценије веровао да ће Босна и Херцеговина једном прерасти дејтонске етничке и етнонационалне торове.
Изборна кутија, међутим, не познаје сентименталност.
СНСД путинисте Милорада Додика остао је доминантна политичка снага у Републици Српској. Жељка Цвијановић, његова најближа сарадница, остаје српска чланица Председништва Босне и Херцеговине, док је кандидат СНСД-а Саво Минић победио у утрци за председника Републике Српске.
ХДЗ БиХ Драгана Човића вратио је хрватско место у Председништву. Даријана Филиповић победила је Славена Ковачевића и тиме окончала вишегодишњи период у којем хрватски члан Председништва није долазио из ХДЗ-а.
Међу Бошњацима слика је сасвим другачија. Денис Бећировић из СДП-а освојио је други мандат у Председништву, док је СДА Бакира Изетбеговића остварила снажан резултат на парламентарном нивоу.
Бошњачки плурализам као апсурд
Ту долазимо до једног од највећих босанскохерцеговачких парадокса.
Бошњаци су данас једини од три конститутивна народа код којих озбиљан политички плурализам још увек функционише. Њихови гласови расути су између СДА, СДП-а, НиП-а, Наше странке и читавог низа мањих политичких опција које се међусобно туку за сваки мандат. Код босанских Срба, Додиков СНСД годинама функционише као политички центар гравитације. Код босанских Хрвата, ХДЗ БиХ има готово хегемону позицију.
Тако народ са највећим унутрашњим политичким плурализмом често има најмању преговарачку дисциплину, док хомогенизирани национални блокови много ефикасније претварају гласове у институционалну моћ.
И управо ће се то тек видети.
Човић је тек почео
Након избора, у делу сарајевске јавности појавила се готово дирљива нада: ХДЗ је добио хрватског члана Председништва, Драган Човић је остварио оно што је годинама тражио и сада ће ваљда бити миран.
Ко мисли да су апетити ХДЗ-а и Човића задовољени фотељом у Председништву, тај се у политику не разуме.
Јер, Човић је добио оно што је годинама представљао као централни доказ политичке дискриминације Хрвата: кандидаткињу ХДЗ-а у Председништву. Тиме је нестао и његов најефикаснији аргумент да бројнији Бошњаци бирају политичког представника Хрватима.
И сад долази рачун.
ХДЗ ће тражити измене Изборног закона, додатне институционалне гаранције, још већи утицај на политички систем и очување свих механизама који му омогућавају да са релативно малим бројем гласова има огромну преговарачку моћ.
Човић је вероватно највећи победник ових избора управо зато што је мајстор политичке трговине у којој даје најмање, а узима највише.
Његова победа завршила је 4. октобра.
Њена наплата тек почиње.
А онда се враћамо Додика
Милорад Додик већ годинама представља најпоузданијег политичког савезника Кремља у Босни и Херцеговини. Његов однос према Владимиру Путину одавно је изашао из оквира дипломатске сарадње. Додик одлази у Москву, састаје се с Путином, подржава руску политику, противи се НАТО интеграцијама Босне и Херцеговине и систематски ради на томе да држава остане заглављена између Брисела и Москве.
Само неколико дана пре избора поново је био код Путина.
Онда су дошли избори и показали једну врло важну ствар: судска пресуда може Додику одузети функцију, али му сама по себи не може одузети политичку моћ.
Човек који није смео да буде кандидат показао је да и даље може да контролише највећи део политичког живота Републике Српске. Његова странка је победила, његови људи су освојили најважније функције, његова политичка машинерија остала је на ногама.
А Додик је након свега захвалио Трампу и Путину.
Та два имена говоре више од десет анализа босанскохерцеговачких избора.
Руски тенкови не морају стићи до Балкана
Руски империјализам у Украјини показује своје најбруталније лице: ракете, дронове, окупацију, разрушене градове, масовне гробнице и покушај мењања граница силом.
На Балкану му за сада треба много мање.
Овде Москви нису потребни тенкови. Довољан јој је политички систем који може бити блокиран. Довољан је локални лидер који ће сваког јутра понављати да је држава у којој живи немогућа, привремена и осуђена на распад. Довољна је власт која ће НАТО представљати као непријатеља, Европску унију као колонијалну силу, Русију као заштитника православног света, а ратне злочинце из деведесетих као националне хероје.
Руски интерес на Балкану никада није захтевао стварање некаквог великог проруског царства. То би било скупо, компликовано и непотребно.
Много је јефтиније производити нестабилност.
Босна и Херцеговина је за такву политику готово савршена земља: слабе централне институције, етнички вето, нерешене ратне трауме, Србија која одбија да раскине своје везе са Москвом и путинофилска политичка елита Републике Српске која властити опстанак везује за перманентну кризу.
Путин не мора да освоји Сарајево.
Довољно му је да Сарајево никада не постане потпуно функционалан европски главни град.
Збогом, грађанска Босно
Други велики резултат ових избора много је неугоднији за нас који смо годинама говорили о Босни и Херцеговини као будућој грађанској и мултиетничкој држави.
Грађанска политичка опција доживела је тежак пораз. Фијско и дебакл.
Можемо говорити о Дејтону, етнонационалним елитама, међународној заједници, политичким грешкама Жељка Комшића, лошим кадровима Демократске фронте, компромисима Тројке и катастрофално ниској излазности од око 42 посто.
Све то стоји.
Али стоји и изборна кутија.
Она нам каже да су политички активни грађани Босне и Херцеговине 2026. године у великој мери гласали унутар националних политичких простора.
Можда грађанска Босна данас има више интелектуалних заговорника него бирача.
Та спознаја је болна, али корисна. Грађанска држава неће настати зато што ћемо довољно пута изговорити синтагму „грађанска држава“, нити ће национализам нестати зато што нам је интелектуално одбојан.
Треба поново освојити људе.
Јер човек у Мостару, Сарајеву, Бањој Луци или Сребреници мора имати једнака права звао се Иван, Емир, Александар или припадао људима које наш устав понижавајуће сврстава међу „остале“.
Избори су само показали колико смо далеко од тога.
Држава као грешка
Ту босанска прича престаје да буде само босанска.
Руска политика почива на једној старој империјалној идеји: неке државе су историјске грешке.
Украјина је према путиновској митологији вештачка творевина. Босна и Херцеговина је у реторици Додика и великосрпског национализма такође немогућа држава, историјски инцидент и привремени аранжман који ће једног дана нестати.
Методе се разликују, матрица је језиво позната и истоветна.
Прво људима објасните да држава у којој живе нема смисла. Онда их уверите да њихов етнички идентитет вреди више од заједничке државе. Суседну земљу прогласите њиховом стварном матицом. Властиту државу претворите у непријатеља, њене институције у окупационе органе, а сваку одлуку која вам се не свиђа у напад на ваш народ.
И онда чекате повољан историјски тренутак.
Босна и Херцеговина ту школу похађа већ тридесет година.
Зато резултате ових избора не треба читати као још једну егзотичну балканску причу о Србима, Хрватима и Бошњацима који се по ко зна који пут свађају.
Ово је европска прича.
Европска унија слаби. Национализам расте. Либерални политички центар губи снагу. Вашингтон мења приоритете. Путин тражи сваку пукотину кроз коју може да прошири руски утицај без испаљеног метка.
А Босна и Херцеговина је сва саздана од пукотина.
Путин може бити задовољан
После ових избора добићемо нове парламенте, нову власт и бескрајне преговоре о коалицијама. Драган Човић ће наплатити своју победу. СДА ће покушати да врати што већи део власти. Тројка ће покушати да преживи властите поразе. Милорад Додик ће, без формалне функције или са неком новом политичком конструкцијом, наставити да управља Републиком Српском и контролисаће БиХ.
И изнад свега тога остаје једна слика из изборне ноћи.
Додик слави победу својих људи и захваљује Трампу и Путину.
Ту се завршава сва велика филозофија босанских избора.
Јер Путинова победа у Европи не мора да изгледа као руска застава изнад освојеног града. Понекад изгледа као изборна ноћ у Бањој Луци, усред државе којој Европска унија већ двадесет година обећава европску будућност, док човек који сања њено разбијање слави и захваљује Кремљу.
Ниједан руски војник није морао прећи ни километар.
Москва је, ипак, добила разлог да наздрави.
Dragan Bursać. Professor of philosophy, columnist and journalist (BiH).
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
