„Новостворене територије Руске Федерације на бившем тлу Украјине” – тако је Демократска народна партија (ДНП) Црне Горе описала украјинске територије под руском окупацијом у саопштењу свог лидера Милана Кнежевића након руских парламентарних избора одржаних од 18. до 20. септембра.
Кнежевић је 21. септембра честитао руском народу, странци Јединствена Русија, Владимиру Путину и руском амбасадору у Црној Гори Александру Лукашику на резултатима гласања. Према наводима ДНП-а, избори су наводно показали подршку јавности „афирмацији Русије у свету”, како на њеној сопственој територији, тако и на поменутим „новоствореним територијама”. Кнежевић је такође говорио о обнови међународног угледа Русије, „мирној атмосфери” током избора и подршци коју Руси пружају Путиновој унутрашњој и спољној политици.
Кнежевићев благонаклон став према Москви није никаква новина у црногорској политици. Он се дуго противио санкцијама против Русије, оштро критиковао политику Подгорице у вези са ратом у Украјини и није крио своје контакте са руским политичким круговима. Овога пута се, међутим, појавио још један елемент. Елемент који је квалитативно нов и веома непријатан за Украјину. Више није реч о оцени руске политике, симпатијама према руском политичком руководству или ставовима о санкцијама, већ о територијалном статусу окупираних украјинских региона.
Израз „бивше тло Украјине” практично пресликава приступ Русије анектираним територијама. Москва је организовала гласање на окупираном Криму и у Севастопољу, као и у окупираним деловима Доњецке, Луганске, Запорошке и Херсонске области. Још пре почетка гласања, Министарство спољних послова Украјине нагласило је да његово одржавање на окупираним територијама не ствара правни основ за проширење руске јурисдикције на те просторе. Европска унија је 21. септембра изнела сличан став, наводећи да не признаје одржавање руских „избора” на тим територијама, нити њихове резултате.
У међувремену, Aмбасада Украјине у Црној Гори реаговала је на саопштење ДНП-а готово одмах – ујутру 22. септембра. Украјинска дипломатска мисија је нагласила да се, по правилу, уздржава од коментарисања унутрашњополитичких дебата у земљи домаћину, али да овог пута није могла да остане нема. У саопштењу Амбасаде, израз „новоформиране територије Руске Федерације на бившем тлу Украјине” објашњен је као отворено оспоравање територијалног интегритета Украјине и оправдавање руске окупације. Такође је посебно поновљен став Кијева о правној ништавности гласања на окупираним територијама и потреби поштовања међународно признатих граница Украјине.
Кнежевићева изјава, наравно, не утиче на државну политику Црне Горе. Подгорица остаје један од најдоследнијих партнера ЕУ у региону када је реч о заједничкој спољној и безбедносној политици. У свом најновијем годишњем извештају, Европска комисија је констатовала потпуну усклађеност Црне Горе са изјавама о спољној политици и одлукама о санкцијама ЕУ, укључујући све рестриктивне мере према Русији и Белорусији у вези са ратом против Украјине. Влада је у јулу 2026. године усвојила нову Стратегију спољне политике за период 2026–2029, којом је европски и евроатлантски правац поново утврђен као темељ државне оријентације.
Занимљивије је, међутим, шта ова прича говори о самој политичкој сцени Црне Горе.
Од јануара 2026. године, ДНП више не подржава владу Милојка Спајића и делује из опозиције. Странка је повукла подршку влади након сукоба око низа унутрашњополитичких питања, док су њени представници Милун Зоговић и Маја Вукићевић најавили оставке на владине функције. Међу захтевима ДНП-а биле су и измене које се тичу статуса српског језика, држављанства и употребе историјске тробојке.
То је Кнежевићу пружило знатно више слободе него Андрији Мандићу и његовој Новој српској демократији, која у јавности у последње време покушава да се позиционира као формално проевропска странка, иако са јасном српском националном оријентацијом. Обе странке су произашле из истог, некадашњег проруског и просрпског Демократског фронта и годинама су заједнички представљале просрпски политички блок. Међутим, њихови ставови више нису идентични. Као председник парламента и један од кључних партнера актуелне већине, Мандић све више делује у оквиру званичног курса европских интеграција. Кнежевић, који је иступио из владајуће структуре, суочава се са мање таквих ограничења.
Ова разлика постаје посебно уочљива с обзиром на то да се Црна Гора приближава завршној фази преговора са ЕУ. До јула је земља већ имала 18 привремено затворених преговарачких поглавља, док власти настављају да истичу намеру да окончају преговоре до краја 2026. године. За део политичке елите, европски процес је постао практично ограничење: свака оштра спољнополитичка иницијатива одмах се процењује и кроз призму могућих последица по односе са Бриселом.
ДНП се сада налази у другачијем положају. Странка може агресивније да делује међу просрпски и проруски оријентисаним делом бирачког тела, а да притом не сноси директну одговорност за преговоре са Европском унијом. Управо зато је изјава о „бившем тлу Украјине” занимљива не само у контексту украјинско-црногорских односа. Она указује на једну могућу линију надметања унутар самог српског политичког блока у Црној Гори.
Постоји још један аспект који много тога открива. Када је реч о границама Украјине, Кнежевић је овог пута отишао корак даље чак и од званичног става Београда.
Србија, наиме, није увела санкције Русији и наставља да одржава посебне политичке и економске односе са Москвом. То остаје једна од кључних контрадикторности у њеним односима са ЕУ. Истовремено, међутим, Београд формално не признаје руску анексију украјинских територија. Александар Вучић је 8. августа, током званичне посете Володимира Зеленског Србији, поново јавно изјавио да његова земља подржава територијални интегритет свих држава чланица УН — „а то подразумева и територијални интегритет Украјине”.
Стога став ДНП-а не би требало аутоматски тумачити једноставно као „просрпску политику”. Београд себи оставља простор да балансира између Москве, Брисела и Кијева и, бар формално, не доводи у питање границе Украјине. У својој изјави од 21. септембра, Кнежевић је употребио много недвосмисленију формулацију.
На Западном Балкану, међутим, таква реторика није без преседана. Најистакнутији њен представник је Милорад Додик.
Лидер босанских Срба о рату већ дуго говори језиком који је готово идентичан званичној руској реторици. У априлу је изјавио да Република Српска неће пристати на увођење санкција Русији и да „разуме” оправданост руских потеза у оквиру такозване специјалне војне операције. Додик је 8. септембра говорио још директније: Република Српска, како је рекао, подржава „специјалну војну операцију” јер разуме руске „легитимне мотиве”, будући да је Русија наводно била приморана да реагује.
Наравно, постоји значајна разлика између случајева Додика и Кнежевића. Додикова политичка тежина у Босни и Херцеговини је неупоредиво већа, а он већ годинама користи односе са Русијом као један од својих адута у сукобима са Сарајевом, високим представницима међународне заједнице и западним државама. ДНП је знатно мања странка у земљи чланици НАТО-а и не одређује спољну политику Црне Горе.
Сличност је негде другде. Руски рат против Украјине поједине српске политичке снаге у региону све чешће користе не као засебно спољнополитичко питање, већ као показатељ ширег става према Западу, НАТО-у, ЕУ и самој Русији. У оквиру тог система координата, ставови према Москви постепено постају елемент унутрашњег политичког идентитета.
За Црну Гору је овај процес посебно контрадикторан. Земља је сада можда најближе чланству у ЕУ од почетка преговора 2012. године. Влада формално не доводи у питање европски и евроатлантски курс. Истовремено, у земљи постоји политички простор у којем санкције против Русије остају непопуларно питање, а пријатељство са Москвом важан елемент политичког позиционирања.
Кнежевићева изјава не изазива спољнополитичку кризу и сама по себи не мења ништа у политици Подгорице према Украјини. Биће много занимљивије видети да ли ће фраза „бивше тло Украјине” остати изолован случај или ће постати део сталне реторике ДНП-а.
И што је још важније – како ће на ово реаговати остатак просрпског политичког блока. Ако Мандић и НСД наставе да опрезно делују у оквирима државног курса ка ЕУ, док се Кнежевић доследно креће у супротном правцу, став према Русији би могао постати једна од стварних линија поделе међу снагама које су донедавно деловале готово као јединствен блок.
За сада је реч само о једној изјави. Међутим, њена формулација је довољно јасна да обележи тренутак: у црногорској политици, спор око Русије више се не тиче само санкција, НАТО-а или традиционалне русофилије. Он је дошао до питања где се тачно налазе границе Украјине.
Аналитичка група CWBS-а
