Пресуда коју су Специјализована већа у Хагу изрекла лидерима Ослободилачке војске Косова (ОВК) требало је да означи крај вишегодишњег процеса који није био само правни, већ и политички. Ово последње де факто међународно суђење учесницима оружаних сукоба на простору бивше Југославије виђено је као епилог послератне историје региона, након чега се очекивало да Западни Балкан коначно крене путем изградње мирне, на међусобној подршци засноване будућности са ЕУ. Међутим, након објављивања пресуде, појавило се више питања него одговора.
Судске пресуде и висока политика
У првостепеној пресуди, Специјализована већа Косова у Хагу осудила су бившег команданта Ослободилачке војске Косова (ОВК) Реџепа Селимија на 13 година затвора, бившег шефа обавештајне службе ОВК Кадрија Весељија на 18 година, бившег портпарола ОВК Јакупа Краснићија на 25 година, бившег члана Генералштаба и Политичке дирекције ОВК Хашима Тачија на 25 година. Сви они су проглашени кривим за ратне злочине почињене 1998–1999. године над Србима и припадницима других неалбанских заједница, укључујући Роме, као и над Албанцима оптуженим за сарадњу са режимом у Београду. Истовремено, сви оптужени су ослобођени оптужби за злочине против човечности.
Сва четворица осуђених заузимала су важне положаје у руководству послератног Косова. Селими је био посланик и шеф посланичке групе покрета „Самоопредељење” (LVV) у парламенту (LVV је сада владајућа странка на Косову), Весељи и Краснићи су обављали функцију председника парламента, док је Тачи био председник државе, премијер и министар спољних послова. Сама та чињеница неминовно је водила ка политизацији судског процеса. Но, ту није крај политичког контекста пресуде.
Тачи, кога су судије у Хагу прогласиле ратним злочинцем, био је кључни преговарач Приштине у процесу постизања мировних аранжмана 1999. године, дао је значајан допринос закључивању послератних споразума са Београдом уз посредовање Брисела и учествовао у почетним фазама европских интеграција Косова.
Хашим Тачи је предводио косовску делегацију у Рамбујеу, у Француској, током фебруара и марта 1999. године, када су мировни преговори окончани неуспехом – не због става представника Косова, који су били спремни на компромис, већ због одбијања Београда да учини уступке. Ти догађаји довели су до почетка НАТО ваздушне кампање против Југославије.
У априлу 2013. године, након још једне рунде преговора уз посредовање ЕУ, тадашњи премијери Косова и Србије, Хашим Тачи и Ивица Дачић, парафирали су „Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа”. Између осталог, споразум је предвидео оснивање Заједнице српских општина (ЗСО) на северу Косова.
Неколико дана након што су Приштина и Београд постигли споразуме, Европска комисија је препоручила Европском савету да одобри почетак преговора о чланству Србије, као и преговора о Споразуму о стабилизацији и придруживању са Косовом.
Косово је потписало Споразум са ЕУ у октобру 2015. године. Хашим Тачи, тадашњи министар спољних послова и заменик премијера Косова, описао је пут до тог догађаја у чланку за портал Еурактив (Euractiv) на следећи начин:
„Преговори о Споразуму о стабилизацији и придруживању почели су након закључивања Бриселског споразума из 2013. године између Косова и Србије, којим је покренут процес нормализације односа између наше две земље.
Тог августа [2015. године] потписали смо четири споразума са Београдом који ће ојачати сарадњу у секторима енергетике и телекомуникација, као и пренети надлежности на српске заједнице на северу Косова.
У међувремену, тог лета наш парламент је такође пристао на измену Устава Косова како би се основао посебан суд у Хагу који би истраживао наводне ратне злочине почињене током сукоба.”
„Жута кућа”
Парламент Косова је пре 11 година основао Специјализовани суд – Специјализована већа и Специјализовано тужилаштво Косова – упркос снажном противљењу у земљи и под великим међународним притиском из ЕУ и Сједињених Држава. Формално, ова институција је део правосудног система Косова, али се налази у Хагу, у Холандији, и у њој раде искључиво међународне судије и тужиоци. Од самог почетка било је предвиђено да ће се суд посебно фокусирати на истраживање рада Ослободилачке војске Косова. Тадашње опозиционе снаге на Косову, првенствено покрет Самоопредељење, као и удружења ветерана ОВК, оштро су се противили оснивању те институције. Међутим, захтеви ЕУ били су недвосмислени: ако нема суда – нема европских интеграција.
Враћање на судске поступке против вођа Ослободилачке војске Косова (ОВК) првенствено се објашњава великом међународном пажњом коју су изазвале оптужбе да је ОВК била умешана у трговину органима. Непосредан званични основ за оснивање Специјализованих већа — како је наведено на званичном сајту те институције — био је извештај Парламентарне скупштине Савета Европе од 7. јануара 2011. године, који је сачинио швајцарски тужилац Дик Марти. Тај извештај, заснован на претходно објављеним мемоарима бивше тужитељке Хашког трибунала (МКСЈ) Карле дел Понте, садржао је наводе да је ОВК организовала мрежу тајних логора у Албанији, укључујући и такозвану „Жуту кућу”, где су заробљеним Србима и албанским цивилима принудно уклањани органи ради даље продаје на црном тржишту.
Након објављивања овог извештаја, Европска унија је 2011. године основала Специјалну истраживачки тим (СИТ), на чијем је челу био амерички тужилац Клинт Вилијамсон, са задатком да спроведе независну истрагу о наводима из извештаја, као и о другим кривичним делима повезаним са тим наводима. Вилијамсон је 2014. године објавио званичне налазе: наводи о трговини људским органима нису поткрепљени доказима, али су пронађени докази за кривично гоњење вођа ОВК због других кривичних дела.
Упркос недостатку доказа у вези са најскандалознијом оптужбом која је привукла највише пажње јавности, Специјализована већа у Хагу су основана и започела су са радом. Ипак, као што се може видети, ни званична оптужница против вођа ОВК ни првостепена пресуда од 16. септембра 2026. године не садрже оптужбе у вези са трговином органима.
Руски траг
У Албанији преовладава мишљење да је наводе о умешаности Ослободилачке војске Косова у трговину органима од самог почетка фабриковао Кремљ. Говорећи на седници Парламентарне скупштине Савета Европе у октобру 2022. године, албански премијер Еди Рама подсетио је да је особа која је покренула активну промоцију овог питања био тадашњи шеф руске делегације у тој скупштини, Константин Косачов, који је 2008. године поднео предлог под називом „Нехумано поступање према људима и незаконита трговина људским органима на Косову”. Тадашњи поступак руског представника покренуо је читав процес, који је започео извештајем Дика Мартија, а 2026. године довео до пресуде против вођа ОВК.
Колико год да је руска умешаност била значајна, не може се занемарити активна улога Запада у покретању механизама који су довели до кривичног гоњења косовских лидера. ЕУ је од самог почетка подржавала тај процес и, заједно са другим земљама донаторима — Канадом, Норвешком, Швајцарском, Турском и Сједињеним Државама — пружала финансијску подршку раду суда у Хагу.
Разлог за овакву политику Европе и ширег Запада вероватно јесте хуманитарна жеља да се обезбеди правда за жртве злочина које је починила било која страна у сукобу. Ипак, не може се искључити ни покушај Брисела, Вашингтона и других центара моћи да стекну поверење српске политичке елите и јавности, те тако „компензују” своју политику према косовском питању из претходних година, коју Срби доживљавају као непријатељску.
То се не односи само на ваздушну кампању НАТО против Југославије 1999. године, која се у Београду сматра агресијом, већ и на пресуде Међународног кривичног суда за бившу Југославију (МКСЈ), посебно у случајевима везаним за сукоб на Косову.
У поступцима пред МКСЈ-ом осуђено је више српских политичара и војних команданата, док су представници Ослободилачке војске Косова ослобођени оптужби, а међу њима и Рамуш Харадинај, бивши командант ОВК који је након рата једно време обављао дужност премијера Косова. Без обзира на то на каквим су доказима те пресуде засноване, Срби их не сматрају праведним.
Изазови којe доноси судска пресуда
На крају је скуп различитих фактора довео до актуелне ситуације у којој су личности које се на Косову сматрају националним херојима — а које су годинама сарађивале са Западом и уживале његову подршку — сада проглашене злочинцима.
Београд је и даље незадовољан јер пресуда против лидера ОВК није обухватила злочине против човечности, док су наводи о трговини органима заборављени.
Брисел, Вашингтон и друге западне престонице сада очекују од косовских Албанаца да се суоче са својом прошлошћу, напусте величање лидера Ослободилачке војске Косова и почну да граде своје животе „окрећући нову страницу”.
Албанци на Косову и шире организују протесте и с надом ишчекују жалбени поступак.
Стручњаци постављају питања о будућности дијалога између Приштине и Београда, уз посредовање ЕУ, и изражавају забринутост због утицаја пресуде Специјализованих већа на укупну ситуацију на Западном Балкану.
Аналитичка група CWBS-а
